U Informeru je krajem jula izašla vest: “Bahato! Vozač CIA televizije N1 zauzeo dva parking mesta za invalide”.
Vest je trebalo da ukaže kako CIA, sem što rovari po Beogradu, emituje TV program, nosa po ulicama grozne džinovske patke i u slobodno vreme piše kolumne, još povrh svega prkosi “paucima” na mestima predviđenim za invalide.
I to ne na jednom, nego na dva, jeb.o ih Klinton.
Kolumna Draže Petrovića
Baš to: “Je.o ih Klinton!” – napisao je tada neki anonimni naprednjak, koji je izrazio uverenje da je Javno komunalno preduzeće za garaže i parkirališta “Parking servis” mnogo jači intelidžens servis od CIA.
Te da će u sedište CIA u Lengliju stići dve mandatne kazne od po 5.000 dinara za nepropisno parkiranje. I da će CIA, samim tim i Klinton, konačno da nam plati za sve u zakonskom roku od osam dana, što mu izađe cirka 10.000 dinara u dolarskoj protivrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate.
Elem, krajem avgusta, ali u Nedeljniku, izašla je vest: “Vučić sa preživelima iz Srebrenice kod Klintona”. Koja bi mnogo bolje zvučala u Informeru: “CIA Vučić zauzeo dva parking mesta za preživele iz Srebrenice kod Klintonovih”.
Ticala se okolnosti da je premijer pozvan 21. septembra na neki hepening Fondacije Klintonovih, muža Bila, supruge mu Hilari, a biće tu i naslednica Čelzi. A gde je Čelzi tu je i Premijer liga. A gde je Prmijer liga tu je i premijer.
Takav poziv se ne odbija.
Da je bilo ko drugi dobio poziv tamo da ode – recimo CIA Pajtić, CIA Radulović, CIA Žika Obretković ili CIA Travolta iz Borče Grede – u Informeru bi na naslovnici izlazio narednih 14 dana svaki dan sa subotnjim pauzama, zato što u tom dražesnom glasilu za naprednjake, veseljake i sveopšte grupnjake smatraju da svaki svetski fond, sem Republičkog fonda za penzijsko i zdravstveno osiguranje, direktno radi protiv Vučića.
A glupo bi bilo da u Informeru izađe naslov: “Vučić radi protiv Vučića”. Ili “Vučić na tajnom sastanku kod Klintonovih ruši Vučića”. Ili: “Pakleni plan Amerike: Klinton preko Vučića sprema haos u Srbiji”.
Vučić, dakle, sa preživelima iz Srebrenice ide kod Klintonovih, i kako piše na sajtu “Clinton foundation” tamo će učestvovati u debati čija je tema u slobodnom prevodu: “Biti rođen u jeku građanskog rata, na prisilnom radu, u prepunom logoru…” Za tu temu je on pravi sagovornik.
Jedino će iskrsnuti problem ako neko iz protokola “Clinton foundation” pomeša one legitimacije što se nose oko vrata tokom takvih skupova pa umesto: “Aleksandar Vucic, Prime Minister, Serbia”, odštampa legitimaciju: “Aleksandar Vucic, Survivor of the Srebrenica Genocide”, koju će nositi preživeli iz Srebrenice.
I onda ga pre debate “dohvati” neka neupućena američka novinarka spremna da zabeleži užasnu ljudsku priču.
-Kako ste preživeli Srebrenicu? – pitaće ga na početku, pažljivo.
-Pa vidite, ja sam išao kroz masu, onda su oni počeli da me gađaju kamenjem…
-Srbi!?
-Pa vidite, ja još ne znam tačno koji su bili… Istraga je u toku…
-Dobro, nastavite! – potrešena će biti američka novinarka.
-Onda je obezbeđenje spustilo glave, a ja sam namerno podigao glavu.
-Prkosili ste!
-Ma nisam toliko prkosio koliko nisam mogao da vidim gde su nam uparkirana kola…
-I? – pokušaće novinarka da ne prekida ispovest čoveka kome na legitimaciji oko vrata visi natpis: “Aleksandar Vucic, Survivor of the Srebrenica Genocide”
-Onda je onaj moj iz obezbeđenja rekao: “Eno su kola!”
-Užasna priča! – reći će novinarka: “Nastavite!”
-Onda su oni mene ugurali u kola…
-Srbi!? – postaviće potpitanje novinarka.
-Da, da, Srbi! Ovi moji iz obezbeđenja su svi Srbi…
-Je l’ bio tu i Ratko Mladić? – pitaće novinarka.
-On nije bio…
-Otkud znate?
-Pa on jeste vojno lice, ali nije zaposlen u “Kobrama”…
-Dobro, ko je bio tu od Srba? Imena nam recite…
-Koliko se sećam, bio je onaj mali Miki, onaj Slavko, Žare, Ćule i Pera…
-Jesu vas oni posle streljali u kolima?
-Ma kakvi streljali, bože sačuvaj! Mali Miki je dodao gas i bili smo u Bratuncu za pet minuta!
-Znam da vam je teško da o tome govorite, ali koga od najbližih ste izgubili u tom strašnom zločinu?
-Paaaa, izgubio sam naočare! To sam odmah primetio, čim sam ušao u kola?
-I koga još? – pitaće novinarka.
-I onog Ćuleta malog, njega smo izgubili, ali on je posle došao drugim kolima u Bratunac, to je srpsko mesto, pa smo svi bili bezbedni! – reći će u potresnoj ispovesti američkoj novinarki ponosni vlasnik legitimacije: “Aleksandar Vucic, Survivor of the Srebrenica Genocide”, a njoj, garantovano, tek tada ništa neće biti jasno.
Kada je pre sedam godina Aleksandar Vučić prvi put otputovao u Ameriku primećeni su zagriženi amerikanisti kako dešperatno izgovaraju: “SAD neverovatno tonu”. Mada ima indicija da je tada u Ameriku stigao kao slepi putnik u potpalublju broda sa kineskim migrantima, jer je prema ukazu koji je 12. novembra 1999. potpisao neki Bil Klinton, “pravo na ulazak u SAD u bilo kom svojstvu suspendovano osobama koje su određivale, primenjivale ili sprovodile politiku opstrukcije i suzbijale slobodu govora i štampe u SRJ i Srbiji, podržavale režim Slobodana Miloševića i paravojne formacije”. Na tom spisku je nekim čudom bio i on. Mora da je bila neka greška.
Čovek koji je onomad zabranio “Glas Amerike”, poznati “psihološko-propagandni servis” (copyright by A. Vucic, minister of Information in the Government of the Republic of Serbia), tada je izjavio: “Ne možemo bez Amerike”.
Poklonici lika i dela rekli su tada da je Vučić prvi srpski političar koji u Ameriku nije otišao “spuštenih gaća”. Tamo je dočekan spuštenog garda, kao svojevrsna atrakcija s brdovitog Balkana, nešto između žonglera i gutača vatre. Deci iz vašingtonskih obdaništa vaspitačice su tih dana objašnjavale: “Ovaj čika ima 40 godina, 18 godina se bavi politikom, a nikad nije bio u Vašingtonu. Je l’ to deco normalno?” – postavljale su ovo retorsko pitanje.
I eto ga on kod Klintona sedam godina kasnije u paketu sa preživelima iz Srebrenice. Istog onog Klintona zbog koga su u Srbiji sve muve neobičnog izgleda koje su primećene u vazduhu posle 1999. godine u narodu nazvane muve “klintonke” i koji je postao neobično pozitivna ličnost, jer svaki Srbin koji se iznervira zbog neljubazne kasirke, nadrndane šalterske službenice ili neke druge nepravde, besno izgovarao antologijsku rečenicu: “Trebao je Klinton to sve da pobije”.
Odnosi Aleksandra Vučića sa Amerikom imali su tri faze. Prva je bila “šizela”: kada je šizeo što nas je Klinton bombardovao. “Šizela” se u slengu zvala sirena za vazdušnu opasnost tokom bombardovanja NATO. Druga faza je bila “smirela”, kada se Vučić pravio da ne šizi baš mnogo što nas je Klinton bombardovao, ali gleda da se suzdržava. Smirela se u slengu tokom bombardovanja zvala sirena za prestanak vazdušne opasnosti.
I treća faza se je pomalo neobjašnjiva. Zato se valjda zove “šuntavilo”. Bili su neki veseljaci koji su tokom bombardovanja nosili transparent “Klintone, ti si broj jedan po šuntavilu”.
-Ma koji Klinton – mi smo, bre, broj jedan! – reći će neki od tih veseljaka. Danas.
N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mreža Twitter | Facebook.
