Tovar teških mitraljeza prešao je put iz srbijanske državne fabrike u Kragujevcu, preko bugarskog trgovca oružjem i kampa za obuku u Saudijskoj Arabiji, do sirijskih pobunjenika, otkrivaju BIRN i OCCRP.

Pišu:Ivan Angelovski u Vašingtonu, Jelena Ćosić u Beogradu, Lorens Marzuk u Londonu i Maria Čereševa u Sofiji

U patikama, ispranim farmerkama i duksu na kom piše „Life“ (Život), dvadesettrogodišnji Salam (pravo ime poznato redakciji), pripadnik pobunjeničke Slobodne sirijske vojske, fotografisao se u februaru 2016. godine sa potpuno novim teškim mitraljezom koji je tek bio isporučen njegovom bataljonu.

U moru fotografija koje borci iz Sirije postavljaju na Fejsbuk hvaleći se svojim oružjem, slika ovog borca nije se posebno isticala.

Gde je tačno oružje proizvedeno i kako se našlo u prašnjavom dvorištu u severnoj Siriji, nije zanimalo ni njegove saborce iz 13. divizije koji su se borili protiv vojske Bašara el-Asada u Alepu.

Za Salama, mitraljez je jednostavno bio najnovije i najbolje oružje koje je ikada dobio.

Međutim, zbog specifičnog oblika i očuvanosti mitraljeza fotografija okačena na Fejsbuk privukla je pažnju stručnjaka koji su pretpostavili da bi Salamovo novo oružje mogao biti tek proizvedeni M02 Kojot, teški mitraljez fabrike Zastava oružje iz Kragujevca.

Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) i Projekat za istraživanje kriminala i korupcije (OCCRP) otkrili su kako je ovaj Kojot kao deo pošiljke oružja za Slobodnu sirijsku vojsku tokom 2015. i 2016. godine prešao 6,000 kilometara dug put od proizvodne trake Zastava oružja do Salama – uz učešće Srbije, Bugarske, Saudijske Arabije, Turske i Sjedinjenih Američkih Država.

Po prvi put komad oružja napravljen u Istočnoj Evropi praćen je od proizvođača do sirijskih pobunjenika, ostavljajući jasne dokaze o kanalima trgovine oružjem o kojima je BIRN ranije pisao.

Ovim putem oružje vredno 1.2 milijarde evra, finansirano sredstvima Saudijske Arabije, prebačeno je iz nekoliko balkanskih država, kao i iz Češke i Slovačke na Bliski Istok, uz, kako tvrdi bivši američki ambasador u Siriji, logističku podršku američke Centralne obaveštajne agencije (CIA).

Put Kojota pokazuje i kako Saudijska Arabija sistematski i protivzakonito preusmerava oružje različitim frakcijama na Bliskom Istoku, ali i kako balkanske vlade žmure na ovu unosnu trgovinu.

Istraživanje takođe pokazuje ključnu ulogu trgovaca oružjem. BIRN i OCCRP su otkrili da je firma koja je posredovala u ovom poslu u vlasništvu bugarskog biznismena Petra Mandžukova, trgovca oružjem, medijskog tajkuna i bivšeg agenta bugarske Državne bezbednosti iz komunističke ere.

Salam i “Duška”

Salam je možda prvi borac Slobodne sirijske vojske (FSA) koji se na društvenim mrežama pohvalio tek pristiglim Kojotom srbijanske proizvodnje – ali svakako ne i poslednji.

Tokom sledećih nekoliko nedelja Kojoti su počeli sve češće da se pojavljuje na fotografijama i video zapisima nastalim širom severne Sirije, ponekad neotpakovani i sa uputstvima za upotrebu u najlonu – ukazujući da je u Siriju stigla velika isporuka novog oružja.

Tražeći informacije o poreklu oružja na fotografijama i o tome kako su mitraljezi stigli do Alepa, BIRN i OCCRP Salama su kontaktirali preko njegovog Fejsbuk profila.

Dvadesettrogodišnji Sirijac koji je želeo da svet čuje za patnju njegovih sunarodnika poslao je niz fotografija i videa na kojima se vidi Kojot montiran na Tojotin pikap.

Salam kaže da kao obični vojnik ne zna kako FSA nabavlja oružje, ali da zna za “nekoliko“ isporuka koje su stigle nakon njegovog povratka iz kampa za obuku u Saudijskoj Arabiji.

Početkom 2016. godine, Salam je sa još 150 boraca stigao iz Sirije u Ankaru, glavni grad Turske. Nakon nedelju dana zdravstvenih i bezbednosnih provera, vojnim avionom prebačeni su u Saudijsku Arabiju.

Pobunjenici su sa aerodroma prevezeni do vojnog kampa. Bez mobilnih telefona, koji su im prethodno oduzeti, bili su potpuno odsečeni od sveta na tajnoj lokaciji u Saudijskoj pustinji.

“[Kojota] sam video svojim očima u Saudijskoj Arabiji. Isprobavali su ga Amerikanci,“ rekao je.

“Bilo je raznih oficira – iz Velike Britanije, SAD-a, Libana, Saudijske Arabije. Bili su tu i američki obaveštajci – veoma su iskusni i većina njih se borila u Iraku.“

Ubrzo po povratku u Siriju, Salam je na svoj Fejsbuk profil postavio fotografiju iz Alepa sa Kojotom, nakon čega je mitraljez poslat u borbu protiv Asada i ISIS-a.

“Modifikovali smo mitraljez i postavili ga na kamionet,“ objasnio je. “Moj mitraljez stigao je iz Turske nakon što se završila obuka.“

Kako je rekao, svo oružje za njegov bataljon prošlo je kroz “VOK“ u Turskoj, kako se nazivaju Vojni operativni komandni centri u Zalivu, Turskoj i Jordanu, kojima upravljaju arapske, turske i zapadne obaveštajne agencije. Centri se koriste kao logističke baze i baze za obuku.

“Ne znam tačno koliko je [Kojota] bilo tamo, ali jeste ih bilo nekoliko i moja grupa je dobila jedan,“ dodao je on.

Put koji je prešao njegov Kojot podudara se sa saznanjima iz BIRN-ovog i OCCRP-ovog prethodnog istraživanja u kojem je otkrivena centralna uloga Saudijske Arabije u snabdevanju sirijskih pobunjenika oružjem iz bivšeg istočnog bloka.

Od juna 2015. do avgusta 2016. godine, najmanje 50 teretnih aviona transportovalo je oružje i municiju iz Centralne i Istočne Evrope do vojnih baza u Saudijskoj Arabiji. Novinari su ušli u trag i letovima koji su nosili vojnu opremu od zalivskog kraljevstva do Turske, odakle je oružje preneto u severnu Siriju.

Upitan zašto je odlučio da fotografiju sa mitraljezom objavi na internetu, Salam je rekao: “To je bio prvi put da smo dobili takvo oružje posle šest godina borbe. Bilo je lagano i efikasno i najnovije oružje koje smo ikada imali.“

Njegovi saborci mitraljezu su dali ime “duška“ po sličnom sovjetskom mitraljezu DŠK.

“Bio je u kutiji, rastavljen na delove. Otvorili smo ga i sastavili – bio je nov, čak je i katalog bio tu,“ dodao je.

Na nekim Salamovim fotografijama jasno se vidi i jedinstveni serijski broj mitraljeza, 3007.

U pisanom odgovoru na pitanja BIRN-a, uprava za odnose s javnošću srbijanskog Ministarstva odbrane je navela da je fabrika Zastava prodala 2015. i 2016. godine “izvestan broj“ Kojota namenjenih izvozu u Saudijsku Arabiju bugarskoj firmi za trgovinu oružjem BIEM iz Sofije.

Ministarstvo je takođe napisalo da se na osnovu fotografija ne može pouzdano ustanoviti “geografsko okruženje u kom je mitraljez pronađen“, kao ni “da li se radi o mitraljezu iz proizvodnog programa Zastava oružja ili nekog drugog proizvođača“.

Nakon što im je dostavljen serijski broj Salamovog Kojota, iz Ministarstva su inicijalno tvrdili da ne mogu da uđe u trag mitraljezu. Nakon šest meseci prepiske i mnogobrojnih poziva, Ministarstvo je u pisanom odgovoru potvrdilo da je na fotografijama zaista primerak Zastavinog Kojota M02 i da je mitraljez sa serijskim brojem 3007 prodat BIEM-u 2015. godine.

Ugovor i tajkun

Te 2015. godine BIEM je naručio veliku količinu naoružanja od Zastava oružja, državne firme koja proizvodi svoju verziju automatske puške AK-47, kao i teški mitraljez Kojot.

Ugovor između BIEM-a i Zastave je tajan, ali zvanične informacije iz finansijskih izveštaja kragujevačke fabrike za 2015. godinu pokazuju da je bugarska kompanija platila oružje oko 2,7 miliona evra.

Jedan od trgovaca oružjem je BIRN-u i OCCRP-u rekao da je tipična cena za oružje kao Kojot 12.000 evra, čime bi račun za 205 primeraka Kojota bio oko 2,5 miliona evra.

BIEM je u većinskom vlasništvu Petra Mandžukova, vodećeg bugarskog tajkuna koji se bavi građevinarstvom, medijima i proizvodnjom vina. Mandžukov je takođe bio suvlasnik CSKA Sofija, drugog po veličini fudbalskog kluba u Bugarskoj.

74-godišnji tajkun je u Bugarskoj najpoznatiji po trgovini oružjem. Mandžukov je 1977. godine počeo da radi za Kinteks, državnu firmu koja je, kako je Bugarska kasnije priznala, trgovala oružjem sa teroristima i režimima koji su ih podržavali.

U isto vreme bio je agent ozloglašene Državne bezbednosti iz vremena Hladnog rata, pokazali su dokumenti koje je objavila državna komisija za istraživanje poslova bivše bugarske tajne službe.

O detaljima njegovih poslova u trgovini oružjem se malo zna. Na internet sajtu na kom navodi detalje svog poslovnog carstva, Mandžukov ne spominje BIEM. Ova firma se slabo pojavljivala u medijima od kada je osnovana 2001. pod imenom Norvud Bulgaria (Norwood Bulgaria).

Dokumenti iz bugarskog privrednog registra pokazuju da Mandžukov poseduje 75 odsto akcija u ovoj firmi.

BIEM je u pisanoj izjavi naveo da kompanija strogo poštuje bugarske i međunarodne zakone.

“Vi povezujete stvari i izvodite zaključke na osnovu vaših zamisli i pretpostavki i očekujete objašnjenja na koja nemate pravo, a mi nemamo obavezu da vam ih dajemo,“ naveo je portparol BIEM-a.

Sirija i srbijansko oružje

Dozvolu za izvoz Kojota BIEM-u je izdalo srbijansko Ministarstvo trgovine na osnovu Potvrde o krajnjem korisniku, kojom je garantovano da će oružje koristiti Saudijske bezbednosne snage.

Iako je za bilo kakav dalji izvoz bilo potrebno odobrenje Srbije, Salamovo oružje, a vrlo verovatno i svih 205 mitraljeza prodatih Rijadu, čini se da je ilegalno preusmerila u Siriju Saudijska Arabija, koja ne koristi oružje tog tipa, već se oslanja na moderno, zapadno oružje.

To možda i nije iznenađenje za srbijanske zvaničnike odgovorne za izdavanje dozvola za izvoz, uprkos tome što zvanično tvrde da nemaju informacije da Saudijska Arabija preusmerava oružje u Siriju.

Prema poverljivim dokumentima srbijanskog Ministarstva odbrane i zapisnicima sa niza internih sastanaka ministarstva tokom 2013. godine, koje su BIRN i OCCRP objavili u okviru prethodnog istraživanja, zvaničnici su blokirali dozvolu izvoza za oružje za Saudijsku Arabiju te godine zbog sumnje da može biti ilegalno predato sirijskim borcima.

Prema domaćem zakonu o trgovini oružjem, UN-ovom Sporazumu o kontroli trgovine naoružanjem i propisima EU koje bi trebalo da poštuje, Srbija je dužna da zaustavi izvoz oružja za koje postoji verovatnoća da će biti preusmereno ka ratnim zonama ili grupama osumnjičenim za ratne zločine.

Ipak, 2015. godine Srbija je odlučila da ignoriše ranije sumnje i dozvoli izvoz Kojota koji su, zajedno sa drugim oružjem ukupne vrednosti od oko 135 miliona evra, izvezeni u Saudijsku Arabiju.

U pisanim odgovorima Ministarstva odbrane se navodi da je saglasnost za ovaj izvoz naoružanja data zbog pozitivnog uticaja ovih poslova na “poslovanje odbrambene industrije Srbije“.

Međutim, visoki srbijanski zvaničnik koji je insistirao na anonimnosti, rekao je novinarima BIRN-a i OCCRP-a da “svi znaju“ da Saudijska Arabija preusmerava oružje sirijskim borcima koji “kao vakuum – usisavaju sve što mogu da prime“.

“Srbijansko oružje se odlično uklapa u to [što traže] – jednostavno oružje za koje se ljudi mogu lako obučiti. Da se pokupe na ulici i za nekoliko dana obuče za rukovanje,“ rekao je.

Ministarstvo privrede Bugarske, koja je članica EU i koja mora da poštuje ista pravila kao i Srbija, takođe je odobrilo dozvolu za posredovanje BIEM-a u prodaji mitraljeza Saudijskoj Arabiji.

Saudijci, turska obaveštajna služba i CIA, svi ključni igrači u obučavanju i snabdevanju sirijskih pobunjenika oružjem, su takođe verovatno zažmurili na činjenicu da je oružje, koje je po potvrdi o krajnjem korisniku trebalo da bude isporučeno saudijskim bezbednosnim snagama, iz Zaliva preko Turske, dospelo do Sirije.

Ni bugarski ni srbijanski zvaničnici nisu odgovorili na pitanja o tome kakve korake će preduzeti da spreče dalje preusmeravanje oružja iz Saudijske Arabije u Siriju.

Saudijska Arabija i Turska nisu odgovorile na pitanja BIRN-a, dok je CIA rekla da neće komentarisati.

Rat bez pobednika

Srbijanske fabrike naoružanja rade u punom kapacitetu, primaju nove ljude i povećavaju broj smena kako bi zadovoljile potražnju, naročito iz Saudijske Arabije i SAD.

Fabrika Zastava oružje iz Kragujevca, kao i fabrika bombi, raketa i granata Krušik iz Valjeva, zabeležile su značajno povećanje prometa tokom 2014. i 2015. godine.

Zastava je 2015. zabeležila promet od 36 miliona evra, 10 miliona više nego prethodine godine.

Nagli skok trgovine naoružanjem dobro je došao i balkanskim trgovcima oružjem, kao što je BIEM.

U Krušiku su za BIRN i OCCRP rekli da su firme dvojice najpoznatijih trgovaca oružjem u Srbiji, Slobodana Tešića i Petra Crnogorca, takođe bile posrednici u poslovima sa Saudijskom Arabijom tokom 2016.

UN podaci o trgovini otkrivaju da je Srbija nastavila da izvozi oružje u Saudijsku Arabiju tokom 2016. godine, zabeleživši, prema najnovijim dostupnim podacima, prodaju od 36 miliona evra [40 miliona dolara] u prvih devet meseci.

Salam je otišao iz Alepa – bez svog mitraljeza montiranog na pikap – pre nego što su ga zauzele državne snage i sada se ponovo pridružio Slobodnoj sirijskoj vojsci.

Kaže da je njegov Kojot sada kod Moutasem brigade, jedne od brigada Slobodne sirijske vojske, koja se, kao deo turske operacije Štit Eufrata, bori protiv ISIS-a i kurdskih trupa koje podržava SAD.

Salam sanja dan kada će moći da spusti svoju pušku – staru, prostiju koju kaže da ponovo koristi od kada je napustio Alepo.

“Dokle ćemo se boriti? Naša deca se ne obrazuju već šest godina, dokle ćemo nastaviti s ovim? To je moja poruka koju želim da pošaljem.“

Mandžukov: Tajkun koji trguje oružjem

Uprkos reputaciji trgovca oružjem, malo se zna o poslovima Petra Mandžukova u ovoj oblasti.

Mandžukov i njegova firma BIEM se spominju u američkim diplomatskim prepiskama objavljenim na Vikiliksu 2010. godine.

Prema ovim dokumentima, Stejt department je tokom izdavanja dozvola za izvoz oružja iz SAD u Gruziju 2009. godine proveravao BIEM, koji je bio angažovan kao posrednik u izvozu.

U poruci poslatoj u julu 2009. godine ambasadama SAD-a u Sofiji i Tbilisiju, BIEM se opisuje kao firma povezana sa “organizovanim kriminalom i sivom zonom trgovine oružjem“.

Postavilo se i pitanje zašto je ova kompanija primila proviziju kad nije navedena na dozvoli za izvoz, niti je registrovana kao posrednik u SAD-u “kako je propisano Uredbom o međunarodnoj trgovini oružjem (ITAR)“.

Druga Mandžukovljeva firma – Mašinoeksport – se navodi u istrazi o oružju za masovno uništenje u Iraku koju je sprovodila CIA. U izveštaju Čarlsa Dalfera, savetnika direktora CIA koji je vodio istragu, piše da je firma učestvovala u iračkom programu “Nafta za hranu”, pomažući da se tokom devedesetih deo novca režima Sada Huseina prosledi bugarskoj Socijalističkoj partiji.

Nakon objavljivanja Dalferovog izveštaja Madžukov je insistirao da ništa od novca iz ovog programa nije plaćeno socijalistima.

Tajkun je, međutim, blisko povezan sa Socijalističkom partijom, drugom po veličini partijom u parlamentu, koja je na prošlogodišnjim izbora za predsednika podržala pobednika, nezavisnog kandidata Rumena Radeva.

Mandžukov je bio vlasnik pro-socijalističkih novina Duma, a 2002. godine Georgi Parvanov, tadašnji predsednik Bugarske iz redova socijalista, dodelio mu je najviši orden u zemlji, medalju Stara Planina.

U novembru 2016. godine, Komisija UN-a za sankcije Južnom Sudanu je otkrila da je BIEM u julu 2014. godine prodao 4,000 pušaka kompaniji iz Ugande koja ih je isporučila vojsci Ugande.

Oružje je zatim preusmereno u Južni Sudan, kršeći UN sankcije i podržavajući krvavi sukob u najmlađoj državi na svetu.

Privatna kancelarija Petra Mandžukova odbila je da odgovori na pitanja u vezi sa njegovom prošlošću, a BIEM je saopštio da ne može da komentariše tvrdnje o poslovima u Gruziji i Ugandi.

N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mrežaTwitter | Facebook i UŽIVO na ovom linku.

Tekst je objavila Balkanska istraživačka mreža BIRN kao deo projekta “Tragom dokumenata do boljeg upravljanja“ (A Paper Trail to Better Governance) u saradnji sa Mrežom za istraživanje organizovanog kriminala i korupcije, OCCRP.

Prevodilac za arapski jezik u ovom istraživanju je bio Bašar Ibrahim AlHadla. Dokumenta korišćena u istraživanju možete naći u BIRN-ovoj bazi podataka BIRN Source.