Pomen žrtvama služen je u Crkvi Svetog Marka u Beogradu i u još nekoliko mesta u Srbiji. Pomen u Beogradu služilo je sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, a potom su okupljeni građani otišli do spomenika u Tašmajdanskom parku gdje su položili vijence stradalima.

Članovi porodica stradalih i nestalih kažu da svakog avgusta iznova proživljavaju sjećanja.

Zvonilo je u Crkvi Svetog Marka za sve one čiji se život ugasio prije tačno 23 godine. Sjećanja na oko dvije hiljade ljudi koji se vode kao stradali ili nestali – nose i dalje članovi njihovih porodica, prijatelji, komšije.

Sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve služilo je parastos žrtvama, a potom su okupljeni građani položili vijence na spomenik srpskim žrtvama stradalim u ratovima od 1991. do 2000. na prostoru bivše Jugoslavije.

Vijenac je nosila i Nada Bodiroga, čiji su roditelji stradali u avgustu 1995. godine.

“Moj otac i majka su ostali kod kuće, poverovali su tadašnjem predsedniku Franji Tuđmanu, da ko nije činio zločine, ništa mu se neće desiti, da im se garantuje svaka sigurnost. Oni su jedini ostali u selu, svi su otišli, vojska kada je ušla 7. avgusta u moje selo Savsko polje, zatekla je moje roditelje Teodora i Danicu Samardžiju na kućnom pragu. Zapalili su kuću i njih žive bacili u vatru”, kazala je Bodiroga.

Sličnu sudbinu deli i Milivoje Komazec, koji je 1995. godine izbjegao iz rodne sjeverne Dalmacije. U Srbiju je – sjeća se – krenuo na traktoru sa dvogodišnjom kćerkom i dvomjesečnim sinom. Njegov otac ostao je u selu u opštini Obrovac i tamo stradao.

“Nije uspeo da se zakači na kamion i ostao je kući. Od tada smo mi tražili, bezuspešno smo tražili i nismo uspeli ništa… Te videli su ga ovde, kod manastira kod Krupe, te videli su ga u Banjaluci, ali sve su to bila nadanja. Tata je bio u masovnoj grobnici sa svim našim komšijama koje su pobijeni u Zadru, na zadarskom groblju. A ovi dani su nam posebno bolni, čim počne avgust, nama je tako, jer nikom ništa nismo skrivili”, rekao je Komazec.

I Nada i Milivoje kažu da su ih u Srbiji – u sredinama u kojima danas žive – prihvatili najbolje moguće u trenutku kada su bez ičega došli. Ipak, civilnim žrtvama “Oluje” u Srbiji i dalje nije status žrtava rata. Oni su 23 godine kasnije i dalje obespravljeni.

“Mi imamo Zakon iz 1996. godine koji je problematičan iz mnogo osnova, ali u vezi sa žrtvama “Oluje” on ne priznaje nikom status civilne žrtve rata, ko nije stradao na teritoriji Srbije – što je potpuno sumanuto, jer takvih je jako malo, a jako je mnogo onih koji su stradali na teritorijama drugih država, čak i građana Srbije poput onih otetih u Sjeverinu ili Štrpcima. To je nešto što koči da oni ostvare neka prava, da ostvare neka primanja na osnovu toga…”, kaže Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo.

Političke poruke, kako državnog vrha Srbije, tako i Hrvatske, za novinara nedeljnika Vreme Filipa Švarma ukazuju na to da se žrtve koriste za nacionalno prebrojavanje i – kako kaže – za podizanje tenzija.

“Kada su ove garniture političara na vlasti, ja ne očekujem rešenje. Ovako za sada, sve je to jedan plen dnevne politike, jedan plen populizma, plen udvaranja nacionalizmu i ne verujem da će to – bar kako sada stvari stoje – biti bolje. Mi ćemo se još toga nagledati obično oko 4-5. avgusta i u Srbiji i u Hrvatskoj”, kazao je Švarm.

I porodice žrtava imaju isti stav, sve je – kažu – dnevna politika. Na pitanje kako vide budućnost, odgovaraju – otežanu sećanjima, ali i kažu:

“Sećaćemo se, ne smemo zaboraviti, ali treba živeti dalje, treba živeti dalje…”.

N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mreža Twitter | Facebook i UŽIVO na ovom linku.