Zašto su sportisti bitan segment jednog društva pokazuje i naš naredni sagovornik. On smatra da je košarka jedan dio života, ali da sportski uspjesi ne određuju ljudske kvalitete. Priča o košarkašu koji je ispunio svoj san i zaigrao u NBA ligi te imao priliku odigrati utakmicu protiv velikog Michaela Jordana. Šta misli o bosanskohercegovačkoj košarci i zašto je Crvena Zvezda njegova ljubav? Odgovarao na ova i mnoga druga pitanja bivši evropski i svjetski prvak sa košarkaškom reprezentacijom Jugoslavije, te član čuvene generacije Tau Ceramice – Igor Rakočević.

Rakočević: “Ja sam prije sveg otac dvoje djece. Porodičan čovek i nadam se dobar čovek. Sport je samo jedna sfera života koja kratko traje i ne treba da definiše čoveka potpuno. Više vrediš zbog stvari koje radiš van terena. Jer lako je biti idol svima zbog svoje dobre igre, ali smatrati sebe specijalnim samo zato što igraš sport bolje od nekoga drugog nije pametno i dobro. Ne mislim da više vredim od bilo kog čoveka koji radi u bašti samo zato što igram košarku. Ali ono što činim van terena čini me posebnim. Naravno, ako činim nešto dobro”

N1: Razgovarajmo onda o životnim vrijednostima. Uvijek govorite o košarci. Gdje je svijet u odnosu na vaše djetinjstvo i danas?

Rakočević: “Uvek imam polemiku sa svojim sinom i meni je žao što on i njegova generacije nisu odrastali u vremenu kao što je naše bilo. Odrastalo se mnogo humanije, iskrenije i lepše. Glavnim problem današnje omladine je što imaju previše distrakcija. Imaju razna ometanja sa svih strana. Bombardovani su sa raznim sadržajima. Te društvene mreže, uređaji, telefoni i tableti, to je nešto što im ne dozvoljava da se fokusiraju i uživaju u momentu”

N1: Ko je Igor Rakočević?

Rakočević: “Ja sam jedan momak sa Novog Beograda koji je obožavao košarku i Michaela Jordana i koji je sanjao od malena da igra košarku i da zakucava. Nisam imao nikakve snove da budem MVP ili da zarađujem ogroman novac. Samo mi je bio cilj da dođem do NBA lige. Uspeo sam da ostvarim taj svoj san. Završio sam i fakultet najviše zbog obećanja koje sam dao pokojnoj majci. Jer onda je bilo protiv moje košarke, a otac je bio samo košarka, košarka. Završio sam dve godine Ekonomskog fakulteta, pa onda sam zbog karrijernih obaveza, putovanja i reprezentativnih obaveza jednostavno stao sa studiranjem. I kada sam završio karijeru sa 35 godina, kao da sam osećao neki kamen i neku težinu, jer nisam ispunio obećanje majci. Tako da sam ponovo upisao i završio te dvije godine i ponosan sam na to”.

N1: Kako biste opisali vašu karijeru u najkraćim crtama?

Rakočević: “Neki su me obožavali, neki me nisu voleli, ali sigurno nikoga nisam ostavio ravnodušnim i svi su voleli da me gledaju. Tako da mislim da sam bio jedan od najatraktivnijih igrača u Evropi u svoje vreme. I najbolji strelac, tri puta. Osvojio sam puno trofeja. Četiri titule državnog prvaka sa četiri različita tima. Kruna karijere Svetsko prvenstvo sa reprezentacijom koji mi je i dan danas nešto najlepše i svetinja. Opisao bi sebe samo u par reči. Najbitnije što bih rekao da sam imao jako teške životne okolnosti za koje mnogi i ne znaju. S obzirom na te životne okolnosti koje sam imao mislim da sam napravio maksimum. Za dvadeset godina profesionalne košarke i pet godina pre početka profesionalizma i treniranja sam najponosniji na činjenicu, ne na neki trofej, zakucavanje, trojku ili na 50 poena, nego na činjenicu da na svaku vežbu koja mi je bila zadata odradio pošteno i maksimalno od početka do kraja. Kada je god trener rekao ubacite 100 poena, ja sam ubacio 100 nikad 99”

N1: zašto je Crvena Zvezda vaša ljubav?

Rakočević: “Nekako cela moja porodica je odrasla na Kalemegdanu. I moj otac, moja majka, sestra i ja smo počeli tu da treniramo. Moji prvi košarkaški koraci su bili u Crvenoj Zvezdi. Za Zvezdu sam igrao na početku, u sredini i na kraju karijere. Još dok sam igrao u Tau Ceramici obećao sam navijačima da ću svoju zadnje sezonu odigrati u Zvezdi. To sam uspio da ispunim i upravo te sezone smo se plasirali u Evroligu, te uspeli smo da osvojimo kup posle šest godina na Mali Kalemegdan. Navijači to cene, kažu vratio si se kao što i obećao, u Crvenoj Zvezdi sam tri puta bio kapiten i to je nešto što mi više vredi od svih miliona”

N1: Nedavno nas je napustio veliki Duda Ivković, kako ste vi doživjeli njegovu smrt?

Rakočević: “Jako teško. To je čovek koji je pristuan u tvojim mislim non stop. Ne možete da razmišljate o košarci a da van on ne padne na pamet. Isto kao što ne možete razmišljati o košarci a da ne razmišljate o Bryantu. Bio je vitalan i zdrav. Baš smo nekoliko nedelja pre toga sreli na promociji filma o Nataši Kovačević. Delovao je jako zdravo i spremno bez ikakvih problema. Sve nas je to iznenadilo. Dao je mnogo košarci. Izuzetno ga cenim i jedan je od najvećih”

N1: Rekli ste da je titula prvaka svijeta u Indianapolisu za Vaas svetinja, čega ćete se uvijek sjećati?

Rakočević: “Utakmica protiv Amerikanaca. Gde smo gubili, pa smo trojkama Gurovića stigli. Samo nekoliko godina ranije naša zemlja je bila bombardovana od NATO-a i ta neka nepravda koju smo doživeli i puno nesreće koje nam je to bombardovanje donelo. Pao je tada kamen sa srca, jer si uspeo na neki način da pobediš Ameriku. Srbiji je ta pobeda mnogo značila, makar na sportskom terenu. Jer to je neki zdrav način na koje zemlje trebaju da ratuju, na sportskom terenu. Neverovatna utakmica. Trener mi nije dao priliku da igram u četvrtfinalu i polufinalu. Onda me iznenadio u finalu i uveo me u trećoj četvrtini da čuvam Ginobilija i Pepe Sancheza. Sećam se da sam bio pod adrenalinom, ali dobro sam odradio taj posao u odbrani, što je najbitnije. Naravno doček na balkonu kod nas, gde je bilo više od 100 hiljada ljudi”

N1: Kažete da ste ispunili Vaš san, odigravši sezonu u NBA ligi za Minnesotu Timberwolves. Ko su igrači koje ćete za života pamtiti iz tog perioda?

Rakočević: “Ima zanimljivost da sam imao sreću da igram protiv Michaela Jordana, koji je bio moj idol, ne samo idol, nego sam bio opsednut njime. Znao sam sve njegove filmove i finte napamet. Oponašao sam ga. Kao klinac su me zvali “Beli Džordan” jer sam mogao da puno skočim i da zakucam. I zamisli da dođeš u situaciju da igraš protiv njega i da ga čuvaš. Meni je nekako bilo kao da igram protiv brata. Bilo mi je “Čoveče evo Jordan pored mene! Daj da ga dodirem”. On je doduše bio u poslednjoj sezoni, igrao je za Washington. Nije bio ni blizu onog Jordana. Malo se ugojio i usporio. Kako je dobio loptu protiv mene, hteo me da uvali na post i šutne preko mene, i onda je promašio. Ja sam onda istrčao kontru i dao sam koš u kontri. Tako da 2-0 za mene protiv Jordana za života. I nikad više nismo igrali zajedno, mislim da nije smeo” kaže kroz smijeh Rakočević, te dodaje:

“Toliko sam bio uzbuđen kada sam ušao da igram protiv njega, da sam izvrnuo zglob i samo nastavio da trčim. Posle mi je noga užasno natekla, jer nisam hteo za živu glavu da izađem i prijavim povredu. S druge strane Kevin Garnett fantastičan igrač i saigrač. Za protivnika najgori. Hoće da udari i saplete. Ali ako igraš sa njim ubio bi za tebe. Oduševio me time da pored svog velikog imena, miliona i načina američkog života, on je svaki trening bio na vreme i svaki trening odradio maksimalno. Gurao je druge da rade bolje i mislim da je sve zaradio poštenim radom”

N1: Kada čujete Bosne i Hercegovina, ko su sportisti koji vam prvi padaju na pamet?

Rakočević: Pa iskreno Mirza Teletović. Ali i Mirza Delibašić. Imao sam jednu utakmica sa Efesom i prelep moment na Memorijalnom turniru Mirza Delibašić u Sarajevu. Baš sam dobro igrao tada i cela hala mi je aplaudirala i lepo prihvatila. To je dokaz da je to edukovana košarkaška publika koja zna da ceni. A Mirza Teletović je baš onako pravi Bosanac. Uvek je bio tvrdoglav. To je vrlima. A zadrt čovek nije. Jer tvrdoglav čovek koji je glup on je zadrt. Ali onaj čovjek koji je tvrdoglav i pametan, on istera svoje. I ja sam sličan”

N1: Pratite li košarkašku reprezentaciju BiH?

Rakočević: “Pa cijeli Balkan ima ubedljivo najbolju školu košarke. Srbija, Hrvatska, BiH i Slovenija. Mislim da je daleko kvalitetnije od drugih škole košarke u Evropi. Genetski imamo dobre fizikalije, visoki smo ljudi i imamo košarkašku istoriju. Mislim da imamo mnogo talenata. Rad u košarkaškom savezu je mnogo bitan. Dok sam bio potpredsednik radio sam mnogo sa mladim naraštajima u Košarkaškom savezu Srbije. Verujem da je i Mirza Teletović pomogao bh. Savezu”.

N1: Koja je vaša poruka djevojčicama i dječacima koji žele biti sutra košarkaši?

Rakočević: “Imao bi puno saveta za njih. Prvo da ne zapostave školu ni slučajno. Da od 1.000 devojčica i dečaka možda samo jedan postane profesionalni košarkaš. Uvek trebaju imati plan B, a to je škola. Mada bi to trebao biti plan A. Drugi savet koji bi im dao, da uvek na terenu daju sve od sebe. Da se smeju i zabavljaju, jer sport nije samo posao, nego i ljubav. Savet broj tri je da što manje vremena provedu sa uređajima i tabletima te telefonima. Jer će im proći detinjstvo u imaginarnim svetovima i društvenim mrežama i neće uopšte uživati i sećati tih lepih stvari, koje bi imali bez toga”.