Nije bilo reakcija zvaničnika Federacije BiH na izjavu Milorada Dodika da se u Srebrenici nije dogodio genocid. Vode li takve izjave ka pomirenju i šta kažu žrtve o životu nakon ratnih trauma.

Danas je Irena Milovanović bila na grobu ubijenog brata u Bratuncu. Porodica je za njim tragala četiri godine. Bio je zarobljen je u selu Zalazje kod Srebrenice. Pitali smo ima li pomirenja.

“Treba raditi na pomirenju, nije sav narod kriv. Narod je nastradao, najviše onaj ko je najmanje kriv. Političari koriste njihove živote što su dali“, kazala je Irena.

Nazira Sulejmanović je u Potočarima ukopala dvanaestog člana porodice. Njen bratić imao je 28 godina kada je ubijen. Ona živi u Srebrenici. I nju smo pitali ima li pomirenja.

“Ja sada da neku mržnju imam i da nešto uzvraćamo nekome za naš genocid – neću. Imaju djeca. Kažem im ‘sine nemojte, mora omladina naša da živi, da se druži’. Moje će sutra unuke na ekskurziju, neće ona pitati ti si Marko, ti si ono. Sine druži se, kažem joj. Ali se istina mora znati i znaće se“, kazala je Nazira.

Šta je istina – mi ne znamo – na dan obilježavanja 21. godišnjice genocida u Srebrenici rekao je predsjednik Republike Srpske.

“Nećemo priznati genocid. Genocid nije se ni desio. Počelo se sa lažnom pričom od 8.700 stradalih, Haški tribunal je to smanjio na 5.000, sada barata se sa 4.000 i mi ne znamo šta je istina“, kazao je Milorad Dodik.

Prije osam godina, 2008 godine., Dodik je govorio ovako.

“Dakle, ja znam savršeno šta je bilo – bio je genocid u Srebrenici. To je presudio Sud u Hagu i to je nesporna pravna činjenica.”

Šta je sporno, a šta nesporno presudio je sud u Hagu, a kakva je razlika između Milorada Dodika 2016. i Milorada Dodika 2008. godine, dovoljno svjedoče njegove izjave.

Iskustvo sociologa – specijalizovanih za rad na ublažavanju ratnih trauma govori da stav akademske zajednice i civilnog društva treba biti iznad političkog.

“Ja sam radio nekakva istraživanja sa bivšim borcima sa sve tri strane za vrijeme Drugog svjetskog rata i službene organizacije vam daju jednu ocjenu toga, a oni se sastaju jedni sa drugima izvan medija i svega i imaju vrlo slične ocjene nekih stvari pogotovo to lično iskustvo tragedije i besmislenost rata što su oni sami iskusili. Tako da na neki način vjerujem da je isti slučaj i sa majkama. Kada je to priča koja nije politička svi se razumiju. Čim priča postane malo politička onda je to udaljenost jednih od drugih“, kazao je Siniša Malešević, sociolog Univerziteta u Dablinu.

“Političari će naravno ili priznavati ili negirati genocid i druge zločine da bi svoju poziciju opravdali u onom trenutku koji im odgovara. Političari jesu bitni, međutim u ovom procesu moramo svi učestvovati. Ako mi budemo samo čekali da političari ili međunarodna zajednica urade nešto nećemo ni dokle stići“, smatra Zilha Spahić Šiljak, programska direktorica TPO fondacije.

Ove sestre, majke – tragedija je primorala da žive u bolu. One kažu da se po bolu i razumiju.

N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mreža Twitter | Facebook.