U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome zašto je u presudama Haškog tribunala Karadžiću i Mladiću rečeno da nema dokaza da je Milošević učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Sagovornice su bile Nataša Kandić, koordinatorka REKOMA, Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima, i Florence Hartmann, bivša portparolka Haškog tribunala.

Bilo je riječi o tome zašto je Haški Tribunal prije devet godina u presudi Milanu Martiću konstatovao da je Milošević učestvovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, a sada ga amenstira, da li Tribunal primjenjuje dvostruke aršine kada, za razliku od Miloševića, Tuđmana smatra odgovornim za rat u Bosni i Hercegovini, da li je Tuđmana bilo lakše okriviti zato što on ništa nije krio, dok je Milošević sve radio prikriveno, da li je Miloševiću pomoglo to što je Međunarodni sud pravde 2007. godine presudio da Srbija nije počinila genocid u Bosni i Hercegovini, kao i o tome može li u preostalim procesima, koji će se poslije zatvaranja Tribunala voditi pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove, doći do drugačije ocjene o ulozi Miloševića od one koja je data u prvostepenim presudama Karadžiću i Mladiću.

Omer Karabeg: U nedavnoj presudi Ratku Mladiću, istina u fusnoti, sudsko veće je konstatovalo da Slobadan Milošević nije sudelovao u udruženom zločinačkom poduhvatu. Isto to rečeno je i u prošlogodišnjoj presudi Radovanu Karadžiću. Zašto je sud tako postupio kada je pre devet godina u presudi Milanu Martiću zaključeno da je Milošević učestvovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu?

Nataša Kandić: Posle toliko godina i toliko presuda teško je sa nekom velikom preciznošću reči o čemu je reč. Kada je u presudi Martiću donet zaključak o Miloševiću, činilo se da će on i ostati, ali nakon presude Međunarodnog suda pravde i nekih drugih presuda Haškog tribunala došlo je do izmene. U Martićevoj presudi se kao članovi udruženog zločinačkog poduhvata, osim lidera bosanskih Srba i Miloševića, pominju i najviši oficiri JNA. Međutim, u procesima koji su usledili to pitanje nikada više nije bilo tako temeljno razmotreno.

U presudama koje se tiču rata u Bosni i Hercegovini išlo se drugim putem i u njima ne nalazimo pristup koji je primenjen u slučaju Martić. U toj presudi stoji da je Martić bio najtešnje povezan sa rukovodstvom Srbije i Jugoslavije i da su u formiranju njegove policije i drugih formacija učestvovale srpske službe državne bezbednosti koje ne samo da su formirale policijske jedinice, već su imale i potpunu kontrolu nad svim što se događalo u vreme kada je Martić bio ministar, a zatim i predsednik Republike Srpske Krajine.

Florence Hartmann: Treba imati na umu da su nakon smrti Miloševića 2006. godine optužnice protiv Karadžića i Mladića izmijenjene. Za Tužilaštvo je tada bila primarna obaveza da osigura osudu Karadžića i Mladića i zato nije željelo da se posthumno bavi Miloševićem. U optužnice protiv Karadžića i Mladića Tužilaštvo nije uključilo sve dokaze iz Miloševićevog predmeta, jer se prvenstveno koncentrisalo na dokazivanje lične odgovornosti Karadžića i Mladića, ne samo za genocid u Srebrenici, nego i za genocid u drugim opštinama.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da je tokom suđenja Miloševiću sudsko veće konstatovalo da postoji osnov da se Miloševiću sudi za udruženi zločinački poduhvat sa ciljem da se počini genocid. To su oni konstatovali na zahtev Miloševićeve odbrane da se izbaci optužba za genocid. Znači, tada su bili svesni da je on deo zločinačkog poduhvata, a sada nisu?

Nataša Kandić: To je tačno. U toj međupresudi sudsko veće je potvrdilo da ima osnova i dovoljno dokaza za ocenu da je Milošević imao genocidnu nameru i da je zapravo bio odgovoran za genocid – ne samo u Srebrenici, nego i u Prijedoru, Sanskom Mostu, Ključu i drugim opštinama.

Odgovornost za genocid u Srebrenici

Omer Karabeg: Mislite li da je presuda Međunarodnog suda pravde u kojoj se kaže da je za genocid u Srebrenici odgovorno rukovodstvo i vojska bosanskih Srba, a ne Srbija, uticala da se u kasnijim procesima Haškog trbunala abolira Milošević?

Florence Hartmann: To nije isti sud. Međunarodni sud pravde se bavi državom, a Haški tribunal ličnom odgovornošću, tako da se ta dva suda ne rukovode istim pravilima. Zato ne mislim da je presuda Međunarodnog suda pravde imala uticaj na odnos Haškog tribunala prema Miloševiću. Mislim da je za Tužilaštvo Haškog tribunala bilo komplikovano da dokaže direktnu vezu između Miloševića i Srebrenice, jer je Milošević stalno pokušavao da prikrije svoje učešće i učešće svoje države u ratovima i zločinima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

To je izričito rečeno u svjedočenju Milana Babića. Meni je vrlo čudno da Tužilaštvo u optužnicu protiv Stanišića i Simatovića – kojima se sada ponovo sudi nakon što je ukinuta oslobađajuća presuda – nije uključilo zločin u Trnovu, kada su Škorpioni ubili ljude koji su zarobljeni u Srebrenici. Tako je Haški tribunal ostao bez mogućnosti da razmatra učešće Srbije u srebreničkom genocidu.

Miloševićeva dvostruka igra

Omer Karabeg: Nakon presude šestorici čelnika takozvane “Herceg-Bosne”, u kojoj se kaže da je Franjo Tuđman bio deo zločinačkog poduhvata, iz Hrvatske stižu primedbe da je Haški tribunal imao dvostruke aršine, jer je za Tuđmana rekao da je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu, a za Miloševića to nije potvrdio. Mislite li da je tu reč o dvostrukim aršinima?

Nataša Kandić: Presuda čelnicima “Herceg-Bosne” je iznenađujuća zato što je bilo upadljivo da Haški tribunal pokušava da sve što se događalo u Bosni i Hercegovini svede na to područje. To se moglo zaključiti posle oslobađajuće prvostepene presude Stanišiću i Simatoviću, a onda i posle prošlogodinje presude Radovanu Karadžiću. Jasno je bilo da postoji tendencija da se odgovornost za genocid u Srebrenici i ostale zločine pripiše bosanskim Srbima, a da se međunarodni oružani sukob i učešće Srbije u njemu nekako zaboravi.

Međutim, u slučaju Hrvatske drugačije se postupilo. Naime, u nekoliko presuda liderima bosanskih Hrvata bilo je utvrđeno da je reč o međunarodnom oružanom sukobu, pa sudsko veće u slučaju šestorice čelnika “Herceg-Bosne” nije moglo da postupi na isti način kao kada su bili u pitanju general Perišić ili bivši načelnik državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić. Čini mi se da je to možda jedan od razloga zašto je drugačiji standard primenjen u slučaju Hrvatske. Pri tome, ne treba zaboraviti da je Milošević skrivao učešće u ratu u Bosni i Hercegovini paravojnih formacija i policijskih jedinica kao što su Škorpioni i Arkanovi Tigrovi za koje je dokazano da su formirane od strane državne bezbednosti.

Nije to bilo jasno kao kada su u pitanju čelnici “Herceg-Bosne”. Oni su dobili državljanstvo Hrvatske, a 1993. godine bilo je pitanje časti govoriti o učešću hrvatske vojske u ratu u Bosni i Hercegovini. Nije to skrivao ni predsednik Hrvatske, dok je u slučaju Srbije sve to bilo prikriveno pričom o odbrani Jugoslavije, borbom za njeno očuvanje i posebno odlukom Srbije da uvede sankcije Republici Srpskoj. To je, naravno, bila igra, ali koja je ostavljala utisak, dok su u slučaju Hrvatske sudije smatrale da se 1993. godine manifestovalo nedvosmisleno, jasno i otvoreno učešće hrvatske vojske i hrvatskih institucija u ratu sa bosanskim muslimanima.

Tuđman nije ništa krio

Omer Karabeg: Da li to znači da je Tuđmana bilo lakše okriviti jer on ništa nije skrivao, pa je protiv njega bilo više dokaza, dok je Milošević sve radio prikriveno? On je zvanično povukao jedinice JNA iz Bosne i Hercegovine, ali je nastavio da pomaže vojsku bosanskih Srba i šalje paravojne jedinice. Koliko znam, izbegavao je i da se slika sa Karadžićem. Mislite li da je to bio glavni razlog što je ispalo da je Tuđman učesnik zločinačkog poduhvata, a Milošević nije?

Florence Hartmann: Kažete da nema mnogo slika Miloševića i Karadžića, ali ima mnogo presretnutih telefonskih razgovora između Karadžića i Miloševića koji su bili poznati sudijama Haškog tribunala. Milošević jeste prikrivao, ali su istražitelji Tužilaštva iznijeli na svjetlo dana mnogo toga što je bilo skriveno. Bez toga, nikada ne bismo znali ono što sada znamo. Smatram da je pogrešan dojam da je Tribunal primjenjivao dvostruke aršine. Podsjetila bih da se je u više navrata Haški tribunal jasno izrazio o ulozi Srbije i Miloševića. To je prije svega učinjeno u spomenutoj presudi Martiću u kojoj je rečeno da su svi – od Miloševića pa nadalje – bili u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem stvaranja velike Srbije.

I u presudi Dušku Tadiću se govorilo o projektu koji se zove velika Srbija i koji se izričito pripisuje Miloševiću. Sudije su u tom predmetu zaključile da je cilj etničkog čišćenja bio uspostavljanje velike Srbije. U toj presudi je pisalo da su taj koncept, koji je prihvatio Milošević, Srbi primjenjivali diljem bivše Jugoslavije. U presudi Momčilu Krajišniku se ponavljaju nalazi o Miloševiću koji su utvrđeni u slučaju Tadić i navodi se da je Milošević sa liderima bosanskih Srba razmatrao njihove planove da prigrabe vojnu i političku kontrolu nad velikim dijelovima Bosne i Hercegovine. O tome se govori i u presudi Ljubiši Beari. U više navrata Haški tribunal je presudio da je Srbija učestovala u međunarodnom sukobu na prostoru Bosne i Hercegovine i imala ulogu u zločinima koji su tamo počinjeni.

Kompletan razgovor pročitajte ovdje.