Ima li Aleksandar Vučić pravo na inicijativu o Danu sećanja za sve žrtve rata u bivšoj Jugoslaviji? Ima! Čak i obavezu ima, ne samo kao prvi čovek Srbije, već i kao treći čovek ondašnje SRS!

Njegova naglašena potreba da ističe kako “sa tim nema problem” (misleći na ne baš slavnu prošlost), nikad se zapravo ne izvinivši za sve ono što je radio makar dok nije postao premijer, u ovom slučaju nema prolaza.

Piše: Slaviša Lekić, Avangarda.ba

Suočavanje sa prošlošću, posebno ličnom i “kontekst” i izvlačenje koječega iz njega, najveći su neprijatelj Aleksandra Vučića i naprednjaka. Rana koju im kontekst zadaje, nikad ne zarasta. Ona je teža i bolnija čak i od denacifikacije, pacifikacije, dekontaminacije, izvinjenja i katrze, zajedno. Pa, kad zlobnici potegnu Vučićev citat: “Pre svega, molim vas da spustite zastave i aplauzom pozdravite sve srpske rodoljube Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.” (Miting SRS-a u Beogradu, 25. septembar 2002.) Ili: “Nećemo isporučiti ni Radovana Karadžića, ni Ratka Mladića, ni bilo kog drugog, srpskog optuženika Haškom tribunalu, jer nam to ne pada na pamet. I nećemo ni da ih tražimo, a ako ih sretnemo negde, popićemo čaj ili kafu sa njima.” (Blic, 14. decembar 2003.) Ili: “Mrak je najgušći pred svitanje, zora se bliži, sloboda je sve bliža Srbiji, a vi generala Mladića nećete uhvatiti.” (Skupština Srbije, 23. maj 2007.) Ili: “Prostorije naše stranke u Skupštini Srbiji jesu i biće ‘sigurna kuća’ za Ratka Mladića. Moja kuća, kao i kuće čitave familije Vučića, a nismo mala familija, biće baš to – sigurna kuća za generala Ratka Mladića.” (Beta, 4. oktobar 2007.) Ti “navodni pozivi na zaštitu generala Ratka Mladića” ne predstavljaju samo izvlačenje iz višegodišnjeg opusa A. Vučića, nego i zlonamerno rabljenje konteksta u dnevno-političke svrhe, pa i nešto još opasnije – “varnicu koja može zapaliti čitav region”.
Uz naznake da nije reč o markentiškom triku, te da bi on odmah prihvatio takav predlog da je došao od hrvatskog premijera Zorana Milanovića ili bošnjačkog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića (zašto ne i od Hašima Tačija, dojučerašnjeg kosovskog premijera – sa fusnotom, jasno, nije imao ko da pita) Vučić je agendu Dana sećanja sveo na “zajednički datum kad će se svi narodi secati svih stradalih u ratovima na ovim prostorima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost”.

Ni u intervjuu austrijskom dnevniku “Prese”, nekoliko dana uoči bečkog Samita o Zapadnom Balkanu, nije bilo “razrade” kapitalne ideje o Danu sećanja. Ali je bilo vešto složenih odgovora u svrhu pokazivanja jednog novog, čistog, umivenog lica Aleksandra Vučića, iz kojih jasno vrca njegova briga za bezbednost i budućnost regiona.

Tako je i njegova nagla i naglašena jednomesečna opsednutost izgradnjom autoputa Niš-Priština-Drač ili pruge od Beograda do Sarajeva, dobila utemeljenje: “Kada izgradimo autoput između Niša i Prištine, ili železničku prugu između Sarajeva i Beograda, Srbi i Bosanci moraju sarađivati, a kasnije zajedno sedeti u vozu. To spaja ljude, to je politički i psihološki važno.”

Noć u bombardovanom Beogradu

Svoju poslednju noć u sveže bombardovanom Beogradu te 1999. godine Majkl Ignjatijef provodi u stanu Alekse Đilasa.

Ignjatijef, profesor politike ljudskih prava i direktor Centra za ljudska prava na Univerzitetu Harvard u SAD, poznati novinar i publicista prikuplja materijal od kog će nastati knjiga “Virtuelni rat”, briljantna analiza sukoba na Kosovu i onoga što on može značiti za budućnost ratovanja. Sedi u društvu Đilasovih prijatelja, pijuckaju i vode neformalne razgovore.

Osvrću se na još svežu prošlost – bombardovanje.

Šta bi se desilo ako Srbi pobede NATO, i – podele svet?

Neko bi “okupirao” Švajcarsku, neko Portugal, neko Italiju.

Borka Pavićević, legendarna dramaturškinja, bira Španiju. Obožava Španiju.

“Tipična srpska megalomanija”, komentariše Đilas.

Majkl se slaže da je to pohlepno.

Pita Borku kako se osećala kad je počelo bombardovanje.

“Pomalo poneseno”, odgovara mu ona. “Osetila sam se denacifikovano.”

“Drugi se smeju i odobravaju”, zapisaće naknadno Ignjatijef. I zaključiti: “Dugogodišnja nametnuta krivica može se zbaciti. Sramota se može prebaciti na drugog. Bombardovanje je i njih pretvorilo u žrtve – a žrtve su po definiciji nevine.”

Retorična udica

Aleksandra Vučića, tridesetogodišnjeg nekonsekventnog generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, po okončanju bombardovanja ne dotiču ni krivica, ni sramota. Denacifikaciju da i ne pominjem.

“Vidite da danas mnogi sa podsmehom kažu gde su vam danas Karlobag, Karlovac, Ogulin i Virovitica. To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute ljube i ruke im ljube, oni hoće da kažu, gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima? … A mi ni tada, ko i danas, nećemo ništa što je tuđe, hoćemo samo ono što je naše Srpsko, a to jesu i taj Karlobag i Karlovac i Ogulin i Virovitica i sve te srpske zemlje”, vatreno govori mladi čovek koji uprkos ostavci zbog potpisanog Kumanovskog sporazuma kojim je okončano bombardovanje SRJ i dalje obavlja funkciju ministra za informisanje.

Lustracija će ga zaobići, kao i sve druge, uostalom, koji su zajedno sa njim, pre i posle njega, vršili vlast u jednoj sumornoj, autokratskoj diktaturi.

Odgovornosti, pretpostavljam – metafizičke, setiće se dosta kasnije, punih 16 godina kasnije, i ta eksplozija katarzičnih osećanja kulminiraće INICIJATIVOM o Danu sećanja za sve žrtve rata u bivšoj Jugoslaviji.

Još Vučić retoričom udicom nije ni dobacio do Zagreba, Sarajeva i Prištine, INICIJATIVU su, gotovo s gnušanjem, odbacili tadašnji hrvatski premijer Zoran Milanović, tadašnji kosovski ministar spoljnih poslova Hašim Tači, te bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović. Što je, očekivano, naišlo na vaskoliko gnušanje lizing poštovalaca Vučevićevih reči, dela i INICIJATIVA: legendarna i izuzetna Sonja Liht ocenila je da region “još nije zreo za Vučićevu INICIJATIVU”; Marko Đurić, menadžer Kancelarije za KiM, resorno je ocenio kako Hašim Tačim “nije kredibilan ni da govori o INICIJATIVI”; Nikola Selaković, ondašnji srbijanski ministar pravde i promoter negazirane “Jane” ostao je šokiran kako niko u INICIJATIVI nije prepoznao ”jednu u nizu miroljubivih ruku premijera i države”!

Najdalje je u “ocenjivanju” otišao Mladen Ivanić, srpski član Predsedništva BiH: “Ideja da se uvede zajednički Dan sećanja pokazuje svu političku superiornost Srba kao naroda!”

Kapitalna ideja

Naravno da su se odmah javili zlobnici koji su Ivanićevu odu političkoj supremaciji matici Srbiji detektovali kao izliv naklonosti samom inicijatoru i neki vid prepopruke sebe samoga kao novog kalifa umesto Dodika.

Vučić se na sve to tek blago (mada ne voli to da radi) osmehnuo i nastavio da povlači filigrantske poteze permanentne predizborne kampanje, i zamagljujući oči zapadnim mecenama.

Iako njegova INICIJATIVA o Danu sećanja, dosetka u najboljoj tradiciji tadićdačićevovog “delimo-istu-bol” pomirenja, nikad nije dobila ni osnovne konture (najavljeno je da će ideja, u najmanje pet tačaka, formalno biti predočena na Samitu o Zapadnom Balkanu u Beču, pred političkim liderima regiona i predstavnicima Evropske unije), premijer Srbije je negativne reakcije sa balkanskih koordinata vešto iskoristio za promociju svog novog viđenja regionalnog okruženja, a sve pod geslom: “Dajem, pa će mi se dati”!

Uz naznake da nije reč o markentiškom triku, te da bi on odmah prihvatio takav predlog da je došao od hrvatskog premijera Zorana Milanovića ili bošnjačkog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića (zašto ne i od Hašima Tačija, dojučerašnjeg kosovskog premijera – sa fusnotom, jasno, nije imao ko da pita) Vučić je agendu Dana sećanja sveo na “zajednički datum kad će se svi narodi secati svih stradalih u ratovima na ovim prostorima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost”.

Ni u intervjuu austrijskom dnevniku “Prese”, nekoliko dana uoči bečkog Samita o Zapadnom Balkanu, nije bilo “razrade” kapitalne ideje o Danu sećanja. Ali je bilo vešto složenih odgovora u svrhu pokazivanja jednog novog, čistog, umivenog lica Aleksandra Vučića, iz kojih jasno vrca njegova briga za bezbednost i budućnost regiona.

Tako je i njegova nagla i naglašena jednomesečna opsednutost izgradnjom autoputa Niš-Priština-Drač ili pruge od Beograda do Sarajeva, dobila utemeljenje: “Kada izgradimo autoput između Niša i Prištine, ili železničku prugu između Sarajeva i Beograda, Srbi i Bosanci moraju sarađivati, a kasnije zajedno sedeti u vozu. To spaja ljude, to je politički i psihološki važno.”

Huškački vokabular

Iako je ispalo da je “varnicu koja može zapaliti ceo region”, osim nacionalno mešovitog rasporeda sedenja u vozu, moguće preduprediti još jedino Danom sećanja, Vučić je u razgovoru naglasio da nije deprimiran negativnim odgovorima sa svih (ne)zainteresovanih strana, dodavši da nije previše očekivao, te da je govorio o žrtvama, a ne krivcima.

Na uzgrednu konstataciju da je u jednom trenutku u svojoj karijeri “promenio pravac”, on se požalio kako je “izvučen iz konteksta” njegov navodni poziv na zaštitu generala Ratka Mladića i podvukao da se, kad je menjanje pravca u pitanju, nije radilo o “trenutku, već da je to bio proces”, zaključujući: “Normalno je menjati se kada se stari”.

Stareći, tako, i zbacivši u međuvremenu Šešeljev šinjel, Vučić je dozvolio sebi skroman izlet u (ne)izvesno: “Mi ćemo, da bismo mogli bilo šta da uradimo, morati sve da promenimo. I to prvo sebe!”

Osim što su skinuli majice s likom srpskog heroja/haškog optuženika i uskočili u evropsko konfekcijsko odelo, te promene kozmetičke prirode najočiglednije su u nastojanju da se famozni “kontekst” prekrije nekakvim betonskim sarkofagom, po mogućstvu debljim i nepropustljivijim od onog koji prekriva nuklearku u Černobilju.

Suočavanje sa prošlošću, posebno ličnom i “kontekst” i izvlačenje koječega iz njega, najveći su neprijatelj Aleksandra Vučića i naprednjaka. Rana koju im kontekst zadaje, nikad ne zarasta. Ona je teža i bolnija čak i od denacifikacije, pacifikacije, dekontaminacije, izvinjenja i katrze, zajedno.

Pa, kad zlobnici potegnu Vučićev citat:

“Pre svega, molim vas da spustite zastave i aplauzom pozdravite sve srpske rodoljube Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.” (Miting SRS-a u Beogradu, 25. septembar 2002.)
Ili:

“Nećemo isporučiti ni Radovana Karadžića, ni Ratka Mladića, ni bilo kog drugog, srpskog optuženika Haškom tribunalu, jer nam to ne pada na pamet. I nećemo ni da ih tražimo, a ako ih sretnemo negde, popićemo čaj ili kafu sa njima.” (Blic, 14. decembar 2003.)

Ili:

“Mrak je najgušći pred svitanje, zora se bliži, sloboda je sve bliža Srbiji, a vi generala Mladića nećete uhvatiti.” (Skupština Srbije, 23. maj 2007.)

Ili:

“Prostorije naše stranke u Skupštini Srbiji jesu i biće ‘sigurna kuća’ za Ratka Mladića. Moja kuća, kao i kuće čitave familije Vučića, a nismo mala familija, biće baš to – sigurna kuća za generala Ratka Mladića.” (Beta, 4. oktobar 2007.)

Ti “navodni pozivi na zaštitu generala Ratka Mladića” ne predstavljaju samo izvlačenje iz višegodišnjeg opusa A. Vučića, nego i zlonamerno rabljenje konteksta u dnevno-političke svrhe, pa i nešto još opasnije – “varnicu koja može zapaliti čitav region”.

Da se i ne pominje činjenica kako se ovom zloupotrebom sećanja zadire i u (ljudsko) pravo osobe takvog huškačkog vokabulara da inicira pomirenje makar i zajedničkim evociranjem sećanja na žrtve i dželate.

Naša nesrećna balkanska priča

Ovde već narečeni Ignjatijef, svoja predavanja o ljudskim pravima često počinje prepričavanjem jedne životne priče Prima Levija, italijanskog hemičara i pisma, zatvorenika iz Aušvica.

Levi je, naime, jednom prilikom pokušao da razgovara sa doktorom Panvicem koji je upravljao hemisjkim odsekom u Aušvicu. U nameri da nekako sačuva živu glavu, a to je bilo moguće samo ukoliko se ispostavi da je nekome potreban, stao je naspram Panvica i skrušeno mu saopštio da je u rodnoj Italiji bio industrijski hemičar.

Suočio se sa nemim pogledom Panvica, pogledom kakav ranije nigde nije sreo: “Pogledao me je kao da gleda ribu u akvarijumu: nije to bio pogled jednog ljudskog bića preme drugom, već pogled jedne vrste prema drugoj”!

U ovoj našoj nesrećnoj balkanskoj priči nema ni ribe, ni akvarijuma: jeste, ista smo vrsta, ljudi smo, od glave do pete, svi smo pomalo krivi, neko manje, a neko više kriv, a neko je, bogami, ne da se to zaboraviti, makar kao šrafčić bio deo amaterske nacionalističke pornografije, koja je palila i nadahnjivala one koji su zločine činili.

Ima li Aleksandar Vučić pravo na inicijativu o Danu sećanja za sve žrtve rata u bivšoj Jugoslaviji?

Ima! Čak i obavezu ima, ne samo kao prvi čovek Srbije, već i kao treći čovek ondašnje SRS!

Jedan od preduslova jeste da se prikloni katarzi, ali ne verbalnoj, već pričešćenju u onom klasičnom Aristotelovskom i Frojdovskom smislu, koje zahteva napor i do kog se dolazi iznutra.

Njegova naglašena potreba da ističe kako “sa tim nema problem” (misleći na ne baš slavnu prošlost), nikad se zapravo ne izvinivši za sve ono što je radio makar dok nije postao premijer, u ovom slučaju nema prolaza.

Izvinjenje žrtvama jeste ispravan put

Jer, gomila je onih koji imaju problem sa tim što on “nema problem”!

Katarza i nedvosmisleno izvinjenje žrtvama iz bošnjačkog, hrvatskog, albanskog i srpskog, ne nužno tim redosledom, korpusa, jeste ispravan put.

Bez toga, “sećati” se ovako zajedno, ne bi bilo fer prema žrtvama.

Žrtve bi izgubile smisao. A sledeći logiku inicijatora, zajednički Dan sećanja tako bi mogle uvesti Mira Marković i Branka Prpa. Ili, Rade Marković i Vuk Drašković. Ili, Milorad Ulemek Legija i Ružica Đinđić!

Dan sećanja bez razgraničenja na žrtve i dželate je ruganje mrtvima.

Dan sećanja bez istine ko je šta činio (gde istina ne sme biti jednaka pomirenju) je farsa.

Dan sećanja bez priznavanja odgovornosti, pre vodi uznemirenju nego pomirenju!

Krivica se, da prepričam Ignjatijefa, ne može zbaciti. Sramota se ne može tek tako pripisati drugom.

Jesu sve žrtve po definiciji nevine, ali nismo svi nevini.

Ima nas koji smo malo više krivi. Zajedničko grcanje, bez iskrenog izvinjenja, makar to i ne bio markentiški trik, nikog ne mogu oprati!

Ne možemo se, onda, ovakvi, čak ni u ime dobrobiti Aleksandra Vučića, ni kolektivno “sećati”.

Ideja o Danu sećanja, u najmanje pet tačaka, pogađate, nije bila predočena na Samitu o Zapadnom Balkanu u Beču, pred političkim liderima regiona i predstavnicima Evropske unije, kako je planirano.

Nikad više nije pomenut Dan sećanja.

Ni na poslednjem susretu Srba, Hrvata i Bošnjaka u Beogradu, prve nedelje decembra 2017, nije bilo ni slova o famoznom Danu sećanja.

Ali je učinjen novi korak ka udaljavanju.

Znate onaj, kad sede, tako, Bošnjak, Srbin i Hrvat…!

Ne, nije to početak nekog starog vica.

Tuga! O tome je reč.

(Tekst uz dozvolu redakcije, preuzimamo s portala Avangarda.ba.)