Čekamo komšija Boža i ja pre neku godinu tramvaj kod Bajlonija, komšija Boža se glasno zapita: „Koja li je budala isekla ono lepo drvo kod Sarajevske česme?“, tamo na početku Skadarlije – kad u tom momentu na komšiju Božu skoči neka žena sa kišobranom na gotovs.

-Ja volim kad se radi! Vi đilasovci samo kritikujete, a ništa ne radite! – rekla je besno, smotala Informer u tašnu, mada smo očekivali da tašnu smota u Informer koji joj očigledno više znači od tašne.

Onda je ušla u tramvaj broj 2 za koji se nekada znalo tačno kuda ide, kud prolazi i gde tačno vodi, ali će gradski saobraćaj u Beogradu uskoro biti koncipiran tako da uvek morate pitati vozača: „Kuda ide ovaj tramvaj, autobus ili trolejbus?“, pošto je gradonačelnik Šapić rešio da ukine krug dvojke i da tramvaj dvojka više ne ide krugom dvojke. To mu je bar ideja. Izuzetna ideja.

-Eh, gde su ona lepa vremena kada je gradski prevoz išao svojom trasom? – uzdahne tako nekada komšija Boža nad kletom sudbinom života u Beogradu pod naprednjacima, gde nikada ne znate šta će vas sutra zateći ispred kuće i nikada ne znate da li autobus 26 staje kod Vuka, gde je stajao od pamtiveka, nego morate pitati vozača, koji posle 126 takvih pitanja dnevno na kraju odluči da emigrira u Klivlend da bi vozio šleper od precizne tačke A do precizne tačke B. A autobus 26 počne da vozi simpatični drajver iz Bangladeša, koji do Trga republike ume da stigne samo sa uključenom navigacijom. Dok mu do Kalenić pijace trebaju dve navigacije i bar jedan putnik koji tečno govori engleski da ga navodi ako navigacija zabaguje.

To vam je Beograd danas, Beograd u kome su ubedljivo pobedili naprednjaci jerbo je situacija u Srbiji takva: što vas više jašu, to ih više volite, pogotovo ako vam još uplate i tri do pet soma da ih glasate na izborima.

Samo smo mi na Starom gradu od 80 opština na lokalnim izborima u Srbiji naprednjacima rekli – ćao, ragaci, tako ubedljivo da im je naprednjacima teško i da potkupe, prekopaju džakove i falsifikuju zapisnike! Al‘ to se nikada ne zna.

I očekujem da za taj angažman dobijemo javnu pohvalu.Još odavno je kolega Stojićević u Politici napisao kolumnu pod nazivom „Putnici ludog tramvaja“, ni ne znajući da će svi tramvaji, trolejbusi i autobusi u Beogradu jednog dana poludeti, dok putuju „podeljeni“ na dve grupacije putnika koji žive u ovom ggradu. Prva grupa se pita: „Šta ovi ljudi pobogu rade?!“, misleći na beogradski okoliš pod dizajnom naprednjaka, a druga grupa samozadovoljno konstatuje: „Ja volm da se radi!“, ne pitajući mnogo šta se radi, jer se u Beogradu pod vlašću SNS vazda odvijaju neki radovi pod geslom: „Rekonstrukcija radi rekonstrukcije svega čega se dovatimo, jer narod voli da vidi da se radi, ruši & diže“.

-Šta mi tu možemo? – uzdahne obično neki čiča koji je u tramvaju sedeo ispred komšije Bože, čiča koji zapravo pripada trećoj grupaciji, takozvanoj „šta-mi-tu-možemo“ grupaciji, koja se pomirila sa sudbinom i samo ćuti, gleda, uzdiše, ubeđena da je beogradska vlast neka viša sila sa elementima elementarne nepogode, kojoj niko živi ne može ništa. Misle da je Šapić vrsta tropskog ciklona zvanog tajfun sa kojim ni Amerikanci ne mogu da se izbore, jer Ameriku malo-malo zahvati neki tajfun kome ni protivazdušna odbrana ne može ništa.

-Možemo da im kažemo istorijsko NE! – objasnio je komšija Boža onom „šta-mi-tu-možemo“ čiči u tramvaju pre neku godinu, pa smo na Starom gradu rešili da preuzmemo stvar – tačnije olovku – u svoje ruke, jer jedino mi sa Starog grada smo na ovim izborima imali referendum, gde smo odgovorili na pitanje: „Da li ste za to da Stari grad zaobiđu elementarne nepogode u vidu tropskog ciklona zvanog Šapić i Vučić?“

-Kako, molim vas lepo, neko može na referendumu da izglasa da ga zaobiđe elementarna nepogoda kad je elementarna nepogoda viša sila? – pitao je onaj „šta-mi-tu-možemo“ čiča.

-Pa lepo! Dobro je da u ovom vremenu ostane trag da su građani jedne male beogradske opštine rekli NE jednoj elementarnoj nepogodi, makar i ne budemo mogli da je zaustavimo. Da nam bude čista savest pred vama koji ste ćutali – objasnio mu je komšija Boža.

Situacija je takva: kada Vesić, Šapić ili Vučić iza sebe žele da ostavi trag, moraš da paziš da ne ugaziš u taj trag, kao što je komšija Boža pre neki dan ugazio u rupu nekog površinskog kopa rekonstrukcije nečega radi ničega ili rekonstrukcije ničega radi nečega. Te dve vrste rekonstrukcije su obeležje naprednjačke faze rekonstrukcije Beograda po sistemu – daj da uđem u istoriju, jer će se neko jednog dana pitati – koja praistorijska ličnost je napravila ove moderne pristorijske urbanističke zahvate?

Bio je, deco, pričaćete unucima, neki Goran Vesić, ili vaterpolista Šapić, zbog kojih će buduće generacije Beograđana obeležavati Dan sećanja na žrtve urbanističkih planova Srpske napredne stranke.

Jedino ćemo mi sa Starog grada imati status „skojevaca“ koji su u sred privremene okupacije Beograda rekle – Neeeeeeeeeeeeeee!

Orden, braćo i sestre, da nam date…

Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad