Pišući poeziju i prozu, srbijanski pisac i sociolog Stefan Simić za portal N1 je govorio o svojim večerima poezije, kritičkoj prozi, opstanku poezije, ali i o vlastima u Srbiji, te o Davoru Dragičeviću.

Hajmo Vas malo približiti publici. Ko je Stefan Simić?

Čovek koji stvara, veruje u dobro, lepotu, život, koji je u stalnom traženju, preispitivanju, i želji da ostavi svetu i ljudima dela koja će im značiti, ne samo danas, nego i sutra, a ujedno i mnoge odgovore…

Koji su to momenti kada uzmete olovku u ruku i počnete pisati?

Ne pišem olovkom, pišem na kompu, mobilnom telefonu, i pišem u naletima inspiracije, a oni dolaze sami od sebe. Ne znam koliko su čitaoci danas spremni za veliku književnu građu, koja traži ogromnu koncentraciju. Mnogo su ljudima bitniji pisci fragmenata, koji sa što manje reči, kažu što više. Kada imaš šta da kažeš, to kažeš na strani, dve. Kada želiš da napraviš delo, roman, to traži mnogo šta više, a da li su i koliko čitaoci na to spremni? Meni je istina daleko važnija od književnosti. U mnogo mi je bilo potrebno da dođem do nje. To je bio neverovatno dug proces, i pisanje ti pomaže da se obračunaš sa vlastitim zabludama, zabludama sveta. Dubina traži mnoga odricanja, preispitivanja, suočavanja sa sobom. To je nalik penjanju ka nekom vrhu. Neko u celoj toj priči juri popularnost, slavu i medije. Neko juri sebe, lični izraz, spokoj, a i da nađe olakšanje drugima. U tom smislu nemam puno veze sa savremenim književnicima, niti pripadam tim krugovima, jer meni književnost do sada nije bio cilj, nego sredstvo da izrazim mnogo šta, tačnije književni stil, ako se to tako može nazvati jer je to, zapravo, sve u meni.

Kako izgledaju Vaše večeri poezije?

Najmanje veze imaju sa poezijom, one su nalik monodrami, teatru ispovesti, kabareu, gde na razne načine pokušavam da se otvorim ljudima, prenesem poruke i dolazi do neverovatne razmene. To je avantura. Od publike zavisi o čemu ćemo, na koje teme. Moje je da im demonstriram stvaralaštvo u praksi. Imao sam ih na stotine. One nose sa sobom veliki adrenalin, davanje. Nisam ljubitelj klasičnih književnih večeri, gde autori sede, pričaju. Meni je to dosadno, fali energije, pokretačkog života. Meni reči nikada nisu bile dovoljne. Mora celo biće da bude unešeno, glas, telo, pojava. Čovek nije samo reč koju izgovara, nego nešto mnogo šire, kompleksnije. Moji nastupi se zovu “Teatar iskrenosti”, i tu je 10 posto poezije, sve ostalo je pokušaj da što dublje izrazim sebe, i pokrenem ljude, ali ne u nekom ispraznom jednosmernom “life coach” smislu, nego upravo suprotno, kroz dekonstrukciju svega, pa i sebe samog. Iskrenost i otvaranje su najbolja terapija. Ima ljudi koji su gotovo pedeset puta bili na mojim nastupima, što je dokaz da tu nečega ima, i da pomaže. Kako njima, tako i meni.

Opjevali ste i Bosnu?

Bosna mi je velika ljubav. A da bi nešto zavoleo, moraš prvo da upoznaš. Ne dolazim puno, ali dovoljno, da sam u njoj video samo one najlepše strane. Nastupao sam u mnogim gradovima, a najviše u Sarajevu, Mostaru i Banja Luci, i uvek je bilo posebno. Bosna mi je dala ono što Srbija nije, i ja sam joj preko svojih tekstova vratio. Bosna je takva da sve što napišeš o njoj bude pesma. Velika inspiracija. Toliko pomešanosti. Bukvalno čitav svet u malom. Nikada nisam dolazio tamo kao etablirani autor, da sam imao neke privilegije, honorare, ništa, više je bilo na prijateljskoj osnovi, I to mi je dalo prostora da vidim Bosnu iznutra. Kada se bavite ovim čime se ja bavim, na moj način, vi večno tragate za lepotom, a ja sam je u Bosni puno našao. Voleo bih tamo da živim, kao i u Hrvatskoj, problemi su naravno tehničke prirode, tamo sam, ipak, strani državljanin, iako se nikada tako nisam osećao, a meni su uvek te birokratske stvari bile viša matematika. I drži me jedno vreme, a onda ostanem tu gde jesam. U Beogradu.

Pjesmu “Bosna je svet” pročitajte OVDJE

Napisali ste i pjesmu “Bosanske žene” u kojoj ste, između ostalog, kazali da bosanska žena ima ono što druge nemaju. A šta to one imaju, što druge nemaju?

Znaju nekako da ti priđu, manje su hladne od ostalih. Jedino ćeš u Bosni čuti – “Svi smo mi raja”. I mene su tako tamo žene doživljavale. Kao svog. Meni je to uvek falilo kod ljudi – toplina, nežnost, otvorenost i kod bosanskih žena sam je pronalazio. Treba reći da sam Bosnu prvo upoznao iznutra, preko ljudi, a tek posle sam počeo da se bavim tim podelama, i za mene je Bosna zaista bila jedno, tek posle su mi mnogi objašnjavali da nije. Ne bih da ulazim u to, ali definitivno tamo ima mnogo ljubavi, nežnosti, i u to kada se jednom zaljubiš, nikada više ne napuštaš.

Pjesmu “Bosanske žene” pročitajte OVDJE

Najviše o ženama. Patnji, bolu, tuzi… Ne zaboravimo i ljubav, sreću, radost, strast, euforiju… Vaše pjesme su napisane kao bajke, no skoro nikada se ne završe sa sretnim završetkom.  I u nekim vezama, ali i u životu je tako? Da li se s tim poistovjećujete?

Mene zanima realnost, istina.  Život me naučio da i patnju treba zavoleti, tada se ona lakše podnosi, prihvata. Ženama ni malo nije lako. Ko se bavio njima, zna koliko tu ima problema, slojeva. Žena je večita promena, i bukvalno u svakoj možete naći toliko sadržaja, da je svaki život dostojan romana. Svaka žene je, ujedno, priča za sebe, a i univerzalna, i ako ste suštinski zainteresovani, pritom dobar posmatrač, vi tu možete naći toliko toga. Život žene nije ni sreća, ni nesreća, nego sve, i kvalitet zavisi od snage njihovih ličnosti, balansa, povučenih poteza, i u stalnom su rasponu između blistavog i strašnog. O ženama, i o susretima sa ženama, mogao bih da pričam bez pristanka, one su mi oduvek bile jedna od najvećih fascinacija, i ako sam nečemu zahvalan mom pisanju, zahvalan sam što mi je to omogućio.

Čitajući Vašu poeziju, stiče se dojam kao da ste psiholog. Koliko danas muškarci (ne)razumiju žene? Koliko su se muško-ženske uloge zamijenile? Pisali ste o tome. Možete nam predočiti neki stih.

Ni muškarcima nije lako. Sluđeni su sa svih strana, kao i žene. Isuviše je kontradiktornih sadržaja, i vrlo lako se izgube. Isuviše rade na formi, premalo na suštini, a da bi se ostvario kvalitetan odnos sa nekim potrebno je ulaganje, bavljenje tim nekim. U ponudi, kakva danas jeste, sve je teže zadržati fokus na jednoj osobi, a da to bude koliko toliko normalno, i svi su žrtve toga, čak i srećni parovi, koje, kada upoznaš malo dublje, iznutra, shvatiš da i nisu baš tako srećni. Ono što fali, to je rasterećeniji život, opušteniji, tada bi sve bilo lakše, pa i voleti. Mi živimo pod diktatom sreće, uspeha, terora informacija, i ljubav je tu prva na udaru, da se ljudi sve više odlučuju da žive sami, što je i razumljivo, jer ne žele niko da ih laže, niti oni da lažu. Verujte mi na reč, meni ništa od ovoga što se dešava nije čudno, iznenađujuće, sve su to posledice, koje, ko zna da ih vidi, imaju i puno svojih prednosti, u odnosu na prošla vremena, pa i vekove. I da mogu da biram u kom vremenu bih se rodio, izabrao bih ovo, jer nam je mnogo šta na dohvat ruke, samo to treba pronaći, otkrivi, i život, zaista, svaki dan može da bude praznik, samo treba znati kako doći do toga. Tako da, i patnja je lepa, bol, kada znaš da joj priđeš, i da izvučeš iz nje pouke.

Kroz Vašu prozu kritikovali ste vlast. Interesantan spoj. Koliko proza, kritička, može uticati na promjenu svijesti građana, pa i sistema?

Verujem da može, kao što i sve utiče, jako je važno ljudima ponuditi odgovore, pojasniti stvari, približiti. Mene ne zanima kritika vlasti, nego promena svesti, a kada se to desi, pojedinac neminovno postaje angažovan, probuđen. Naravno, stvari su daleko šire, jer ljudi se generalno prilagođavaju situaciji da prežive. Sve ovo što nam se dešava je u duhu vremena u kome živimo, i nije ni malo lako izvući iz svega toga nešto bolje. Ljudi su preopterećeni sobom, mnogo je tu nezadovoljstva, frustracija, i definitivno je potrebna kolektivna katarza, sublimacija, pre svega socijalna, a i dubinska, iznutra. Koliko je ona realna, ne znam, ali moje je da radim ono što radim, a nisam jedini, i da ljudi shvate da od svih nas zavisi život svih nas, i da deluju. Sistem u kome živimo jeste poprilično nemilosrdan, ali, opet, ni približno toliko kakav bi mogao da bude. Ljudi i dalje, srećom, srećom, pomažu jedni drugima, ima dovoljno empatije, i to nas održava. Optimista sam, koliko god da me realnost demantuje, unutrašnja vera uvek mi je jača od onoga što vidim oko sebe, i znam da se ne treba predavati…

Kritičar ste i predsjednika Srbije Aleksandra Vučića. Spomenuli ste da za Vas Vučić nije predsjednik – nego dijagnoza. Ne možete, a da ne primijetite i ne prokomentarišete njegovu vladavinu?

Meni je uvek bilo žao tog čoveka, jer sam u pozadini video sve suprotno od onoga što govori. Ako nešto ne volim, ne volim da se bavim njime, jer su mojoj prirodi vrlo strani takvi ljudi. Živim za to vreme kada će se politikom na ovim prostorima baviti normalni ljudi, koji neće konstantno uzurpirati javnost, već će biti u službi građana. Isuviše je patologije kod nas, koja se konstantno podstiče, da su najnormalniji ljudi koje poznajem, potpuno van politike, jer ne žele da učestvuju u tim igrama. Politikom se kod nas bave grabljivci, i mnogo mi je drago kada vidim neko nevinije lice u svemu tome. Nažalost, što ulaze dublje, sve više prihvataju pravila igre, i narod ih prozre, i prezre. Da se razumemo, i pre Vučića, ljudi su mnogo propatili, to je bila jedna druga vrsta terora, i mi kao da smo osuđeni na njega. Kao da ne može ništa normalno, ljudski, i to najviše boli.

Jednu pjesmu posvetili ste i Davoru Dragičeviću, ocu stradalog mladića Davida, čiji ubica do danas nije otkriven.

Davor, David, Suzana, Teodora, Zoran, Ozren, Sofija, Aleksandra, Edvin, Đorđe Marković, glumac, Aca Gluvić, Stefan Lazić, i još stotine i stotine ljudi koje sam tamo sreo, su velika inspiracija. Mnogo sam naučio od njih, bio sam tamo srcem, i pisao sam o svemu tome srcem, ne samo zbog Davida, nego zbog svih njih. Video sam jednu drugačiju energiju, želju, volju, to što su oni imali, toga nema u politici, mnogi od njih su to radili potpuno bezinteresno, a to nije ni malo lako. Zapostavili svoje živote, porodice, stradali, to je jedna predivna priča koja je i mogla samo da se desi u Bosni, da protesti toliko dugo traju. Toliko je bilo dirljivih momenata, poruka, reakcija, kao u nekom filmu, i zauvek će u meni imati beskrajno divljenje, respekt, što su se usudili da prkose, i videlo se koliko to fali ljudima, regionu, takva jedna priča, okupljanje ljudi na ulici, govori, pesme, borba za bolje, borba za humano. Svako ima svoj pogled na sve to, za mene je to bio i ostao jedan fenomen koji je promenio živote mnogima od nas, ohrabrio nas, i dokazao nam koliko može da se uradi kada se hoće. Ne slažem se što je Davidovo telo sada u Austriji, on je dete Bosne, dete prkosa, ali razumem odluku roditelja, i verujem da im je svega više preko glave.

Na Vašem YouTubu kanalu pročitali ste i postavili tekstove o Dostojevskom, Tolstoju, Ničeu, Kafki, Tesli… Rekli ste da imate u planu da pročitate i najbolje od Kamija, Šopenhauera, Ničea, Froma… Zašto? Da ne zaboravimo? Da naučimo? Da pamtimo?

Želja mi je da podstaknem druge da sami to rade, da čitaju najbolja dela, i da ih postave na internetu. Nažalost, na našem jeziku, dominiraju “life coach” priče koje nemaju težinu i umetničku vrednost. Kamo sreće da se mladi ljudi organizuju i pročitaju, najbolja književna dela, sociološka, filozofska, da se šira javnost upozna koje je to blago. Čitanje naglas je moj mali doprinos. Planiram da radim i svoje emisije, gde ću ljudima prenositi ono što znam, međutim, sve, ali sve, radim honorarno, i onda uz taj rad ide i borba za goli život, i teško je raditi na bilo čemu ozbiljnije, ako nemaš sigurne prihode. Iako objavljujem preko deset godina, svakodnevno, još uvek mi čast ne dozvoljava da se javno žalim, tražim podršku, kao što rade drugi kanali, portali. Meni je uvek u glavi koliko ljudi teško žive, i ne želim da ih zamaram svojim problemima. Sa druge strane znam koliko mogu da pružim, književno, na sceni, a i ovako, i daću sve od sebe da tu misiju i ostvarim.

Čini li Vam se da je ljubavna poezija na ovdašnjem prostoru, skoro, pa iščezla? Kao da su je nove tehnologije, brz život i način rada, izbrisale ili gurnule je u čosak. A ne bi trebalo…

Nije iščezla, čita se i dalje, piše se, slušaju se pesme, možda više nego ikad, nego živimo u obilju koje je razorilo kriterijume, ukus, i tragično je kada vidite šta se najviše gleda, sluša. Kako ljudi žive, misle, takvu poeziju čitaju, muziku slušaju. Poezija uvek preživi. O smrti poezije se priča od nastanka poezije. Kao i o kraju sveta. Pa nikako da nestane. Ne treba biti fatalista, sve su to procesi. I dalje se stvara kvalitet, stvaraju se fantastični filmovi, serije, pišu se sjajne pesme. Život je prekratak da se sve to pročita, odgleda. Da imam tri života, u jednom bih samo pisao, u drugom bih samo čitao, a u trećem bih samo živeo. Pošto imam samo jedan, mora od svega da se uzme deo, i da od svakog dana izvlačimo maksimum.

Stefan Simić izdao je četiri knjige: “Pustite nas”, “Odjeci ljudskog”, “Generacijama koje rastu bez poezije” i “Rekoh i olakašah dušu”. Sve imaju više izdanja. Spremna je još jedna knjiga za štampu – “Povratak čoveku – živeti život”. Do kraja godine ima u planu da izda i roman “Sam protiv svih – džoker našeg vremena”.

Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad