Neočekivano lak pad režima Bašara al Asada u Siriji su mnogi Iranci dočekali sa optimizmom, jer vide paralele između doskorašnjeg režima u Damasku i onog u Teheranu. Može li doći kraj Islamskoj Republici?

Sirija je bila jedan od temelja iranske regionalne strategije ne samo zbog geopolitičkog uticaja već i zbog sličnog autoritarnog modela.

Iranci, koji se protive svom režimu, sada gaje izvjesne nade u promjene. Posebno poslije brutalnog gušenja ženske pobune posljednjih godina kojoj su stotine građanki Irana ubijene, a hiljade uhapšene piše u analizi DW.

Promjene u Siriji zato su ponukale i vrhovnog vođu Alija Hameneija da izda zvanično upozorenje.

„Svako, čije analize ili izjave obeshrabruju narod, čini zločin i biće gonjen. Neki to rade iz inostranstva koristeći medije na perzijskom jeziku, ali niko unutar zemlje ne bi trebalo da se tako ponaša“, priprejtio je Hamenei prošle sedmice.

Neki to tumače kao strah vjerskog režima od domino-efekta. Uz to, Iran je već duže u teškoj ekonomskoj krizi i gubi saveznike u regionu, što dodatno alarmira režim.

Pristalice režima u „šoku”

Hosein Razag, politički aktivista koji je više puta hapšen od Zelenog pokreta u Iranu 2009. godine, vjeruje da je pad Asada posebno uznemirio tvrde pristalice režima u Teheranu.

Kako kaže, režimska elita sa porodicama kao i oni povezani sa vojskom i verskim establišmentom sada daju sve od sebe da obezbede opstanak režima u Teheranu.

„Kolaps Asada je doveo tvrdolinijaše u Iranu u stanje šoka”, kaže Razag za DW. „To je uzdrmalo i propagandnu mašinu Islamske Republike. Mnogi od njenih zagriženih pristalica sada preispituju da li je i Iran na ivici kolapsa.”

Razag misli da je pad kredibiliteta vođstva u Teheranu neviđen do sada, mnogo veći nego kod ranijih talasa protesta.

„Psihološko stanje društva je takvo da svaka varnica – recimo, Hameneijeva smrt ili neki drugi udarac – mogu biti startni pucanj za pad režima.”

Legitimitet truli iznutra

Hasan Asadi Zeidabadi, još jedan politički aktivista iz Teherana, ističe koliko su ljudi razočarani neefikasnošću i korupcijom vlasti.

„Do Asadovog pada dovela je kriza legitimiteta i kompetencije“, kaže on. „Isto važi za iranske vlasti, koja sve teže ispunjava čak i osnovne potrebe građana.“

Zeidabadi ističe recimo manjak goriva, restrikcije struje i internetakao i zagađenje vazduha zbog kojeg Teheran redovno tone u smog.

I Mehdi Mahmudijan, još jedan aktivista i bivši politički zatočenik, ističe da građani sve više vide da režim ne može da obezbijedi ekonomski oporavak.

„Režim je izgubio legitimitet i sposobnost da funkcioniše. Uz to, Asadov pad znači da Teheranu ostaje malo materijala da pregovara sa Zapadom.“

Mahmudijan zamjera Zapadu što je do sada držao zemlju pod ekonomskim sankcijama, koje škode običnim ljudima. On poziva da na meti sankcija bude vrhuška režima.

„Umjesto direktne intervencije, zapadne zemlje bi trebalo da se koncentrišu na jačanje civilnog društva u Iranu“, kaže on.

Uprkos tome što mnogi mirišu kraj režima, Zeidabadi kaže da je to još na dugom štapu. „Iako geopolitička i istorijska dinamika Bliskog istoka uvezuje sudbine pojedinih zemalja, to ne znači automatski da će Iran biti sljedeća domina.“