Nakon 130 godina rada, FDS prvog aprila odlazi u historiju. Ništa čudno za zemlju u kojoj je procenat pušača daleko iznad evropskog i u kojoj nije bilo sluh, piše u svojoj kolumni za Analiziraj.ba novinar Ozren Kebo.

Kolumnu prenosimo u cjelosti.

“Legenda kaže ovako: nekada davno, u ona mračna socijalistička vremena, dođe do krize kvaliteta finalnog proizvoda Tvornice šibica Dolac. Finalni proizvod, kutija sa 50 zapaljivih drvca, bio je u tako lošem stanju da je svaki peti pokušaj polučivao rezultat. I direktor sazove sastanak kompletnog radnog kolektiva. Izađe za govornicu pred stotine radnika, stavi cigaretu u usta, uzme kutijicu sa šibicama i krehne jednu. Ništa. Krehne drugi put – opet ništa. Treći pokušaj bio je repriza prvog i drugog. Kad ni četvrto pripaljivanje nije uspjelo, drug direktor izvadi cigaretu iz usta i znakovito poruči:

– Drugarice i drugovi, sastanak je završen.

Nema fabrike iz naše samoupravne historije iz koje nisu izlazile ovako dobre ili još bolje priče. Niti ima fabrike iz tih vremena koja nije othranila i odškolovala kompletne naraštaje. Nažalost, ova tvrdnja iz prethodne rečenice uskoro bi mogla dobiti jedan bitno radikalniji nastavak: nema fabrike iz socijalističkog perioda koja je preživjela našu tranziciju. Gase se nekada uspješni pogoni, ono što nije dokrajčio rat nemilosrdno su satrali loše upravljanje i privatizacija, i to je otprilike sve bitno što treba biti rečeno o strukturama koje su nas iz jednopartijskog sistema uvele u demokratiju.

Komentirajući informaciju o gašenju FDS-a, sarajevski advokat Senad Bilić Billy prvo podsjeća na davnu misao Senada Avdića, koji je ustvrdio da su nam politički i menadžerski likovi tako sposobni da bi i macolu pokvarili, a potom svoj precizni, ali uzaludni lament nastavlja ovako:

„Čitajući o propasti sarajevske fabrike duhana, sjetio sam se tih ljudi i njihove ‘sposobnosti’ da pokvare macolu. Ko god je poslije rata kupio kamion i počeo se baviti prometom nafte i naftnih derivata, postao je milioner i obogatio se. Svi, osim ‘državne’ naftne kompanije Energopetrol… Kako objasniti da je firma koja je širom Jugoslavije imala svu infrastrukturu, pumpe, vozila, terminale, propala? Pa preuzeli su je ljudi koji mogu pokvariti i macolu, i pokvarili su je, upropastili i budzašto prodali Hrvatskoj. Pa šta sad? Pa ništa, obogatili su se stranački tajkuni, a ‘državnu’ firmu su pustili niz vodu. Ista je situacija i sa duhanskom industrijom, tako da propast sarajevske tvornice duhana nije iznenađenje, nego logičan razvoj situacije. Upropastili su Energoinvest, EHOS, UPI, Unioninvest, Vranicu, Hidrogradnju, GP Bosnu. Fabrike duhana u Mostaru i Banjaluci… Pa zašto bi Fabrika duhana Sarajevo bila izuzetak? Propast domaćih firmi u tako profitabilnim granama kakve su promet naftom i duhanom samo više upada u oči javnom mnijenju u moru uništenih firmi iz oblasti tekstila, proizvodnje obuće, poljoprivrede, hemijske industrije i mnogih drugih privrednih grana koje su BILE razvijene u Bosni i Hercegovini… Mi se moramo pomiriti sa činjenicom da nam sudbine kroje ljudi koji su u stanju pokvariti i macolu, ili da učinimo nešto da te ljude sklonimo za sva vremena…“

Fabrika duhana Sarajevo osnovana je 1880. godine, zajedno s gradom prošla je sva njegova burna vremena. Posebno važnu ulogu imala je tokom opsade, kada je bila najzaslužnija za mentalno zdravlje žitelja izloženih višegodišnjoj pogibelji. Očajnim ljudima cigareta je značila više nego što iko normalan može zamisliti. Bila je tih godina za njih i Xanax i Lexilium, i Apaurin i marihuana. U smislu poklona, vrijedila je više od svih onih vječno lutajućih bombonjera, ali ne treba zaboraviti da je također imala monetarnu snagu njemačke marke, jer se cigaretama napravljenim u Pofalićima moglo platiti sve što je gradu bilo potrebno da preživi. Ali sve su to sad davna vremena, došlo je vrijeme za oproštaj. Jedan od najdirljivijih pozdrava neprežaljenom kolektivu napisao je na Facebooku Sarajlija Roćko Živadinović:

„U nekoj zemlji ko zna gdje, bijaše Fabrika. Kasnih šezdesetih, u toj Fabrici bješe besplatno obdanište za djecu radnika, vešeraj (besplatan, naravno, žene donesu veš kad krenu na posao, on ih čeka čist i ispeglan kad krenu kući), plate takve da su Hazima zvali u Komitet da ga upozore da ne pretjeruje, a on ih hladno odjebao, i još trista čuda…

Pričala mi stara kako je Hazim znao izvaditi jednu cigaretu iz kutije i reći da je to zarada Fabrike, ostalih devetnaest ide državi… Nejse.

Krenem danas u Fabriku da stavim ružu na dedinu bistu, nekakav Sekuritatea me zaustavi, kaže: uprava zabranila ulazak nezaposlenim… Uperim onu ružu u njega, pitam ga je l’ stvarno misli da me on ili neka svemoguća uprava može spriječiti da dedi cvijet na bistu stavim? On pognu glavu, prošapta da uđem, ali da on mora ići sa mnom, doda da je i njegova stara radila u Fabrici… Raziđemo se svaki sa svojom knedlom u grlu…

Ja lupežima, sjecikesama i domaćim izdajnicima oprostiti neću, a pravosuđe… ako ih se seti, seti…“

Eto još jedne u nizu naših sahrana do kojih – da je bilo pameti, znanja i volje – nije moralo doći. Koliko nas ovakvih priča još čeka?”