Siniša Mali, gradonačelnik Beograda, došao je tog dana na beogradski Karneval brodova i ugledao džinovsku patku nasred Save.
– Ljudi, eno ga čudovište iz Loh Nesa! – uzviknuo je gradonačelnik ushićeno.
– Gradonačelniče – šapnuo mu je kolektivno radni kolektiv Javnog preduzeća „Beograd na vodi“ – to je patka!
– Patka!? Kad ste vi videli patku od dva metra i 28 santimetara? – urlao je gradonačelnik, a možete misliti kako izgleda Siniša Mali kad urla.
Onda su mu objasnili da je to ista ona patka koja se s vremena na vreme pojavljuje po Beogradu, ali se ispred nje ili ispreče tramvaji, ili trolejbusi, ili neko drugo prevozno sredstvo iz raskošnog voznog parka Gradskog saobraćajnog preduzeća, tako da je manja šansa videti tu patku nego ugledati čudovište iz Loh Nesa.
Kolumne Draže Petrovića:
Poslednji put kada je viđena prekoputa Geozavoda gde je potpisivan ugovor o „Beogradu na vodu“, patka je zaklonjena kordonom tramvaja broj dva. Siniša Mali je tvrdio da su tramvaji, zapravo, stali zbog gužve, ali je neko kasnije otkrio da je striktno naređenje o zaklanjanju patke tramvajima, skupa sa stotinama demonstranata, stiglo direktno od Ministarstva unutrašnjih poslova, valjda jerbo je Nebojša Stefanović oduvek maštao da postane glavni dispečer GSP-a. Mada više liči na konduktera pred nervnim slomom.
Patka je, dakle, postala veća atrakcija od Čudovišta iz Loh Nesa, popularnog Nesija. Njega su, istina, nekoliko puta uslikali, ali se pokazalo da su u pitanju fotomontaže, talasi, optičke varke i slično, dok su svi koji su mislili da su uslikali patku, posle „razvijanja filma“ doživljavali razočaranje.
– E, šefe, imam ekskluzivu – koliko je samo fotoreportera beogradskih dnevnih novina oduševljeno utrčavalo u redakcije, a onda, kada bi urednik pogledao fotku, nastajao bi haos.
– Ovo patka! Pa ovo je, majkoviću, tramvaj broj dva! – bio bi besan urednik.
Patku je, dakle, bilo nemoguće videti, uslikati ili dodirnuti, pa su se genijalci iz Udruženja „Ne da(vi)mo Beograd“ dosetili da patku ukrcaju na brodić, pošto Siniša Mali trenutno ima tramvaje, ali nema prekookeanski brod, kojim bi, tokom Karnevala brodova, zaklonio patku.
Pa je u pomoć pozvao nesuđenog glavnog dispečera GSP-a.
– Nešo, moraš da uvatiš patku! – telefonirao je Siniša ministru policije.
– Patku! To mi se sviđa! Svi veliki državnici idu u lov, posebno na patke! – rekao je Neša, jedan od većih državnika.
-Ali pazi, ova je ogromna, i agresivna je… Sećaš se da je ono jednom htela da napadne naše prijatelje Arape kod Geozavoda…
– Auuu, divlja patka koja napade Arape. Kakav izazov! – rekao je Neša i odmah na Savu postao flotilu rečne policije, kakva je poslednji put, u tom broju, viđena jedino tokom Bitke kod Trafalgara.
S tim što će se ova sa Karnevala brodova u istoriji izučavati kao Bitka za patku kod Beograda na vodi.
-To je politički, to ne može! – vikao je rečni policajac na vlasnike džinovske plastične patke, a onda počeo da postavlja pitanja, koja mora da mu je smišljao Siniša Mali, lično: „A zašto je patka baš žute boje? Vi mora da ste „žuti“? Zašto niste na brod stavili neku tirkiznu patku, neku narandžastu patku… Zašto, u krajnjoj liniji, na brod niste stavili balon u obliku Siniše Malog naduvan helijumom? – vikao je rečni policajac, kome se već skurčilo da po Dunavu i Savi hvata pecaroše bez dozvole i pijane kapetane barži iz Rumunije, te je u ovoj spektakularnoj akciji video šansu za napredovanje u karijeri. „Konačno ličim na Mel Gibsona“ – pomislio je u sebi dok je patku privodio u gradski SUP, i saslušavao je dva i po sata.
– Šta je patka rekla? – pitao je Neša, raspitujući se o rezultatima saslušanja.
– Stalno pominje neku kvaku – otkrio je rečni policajac.
– Kvaku!? – odmah je Neša primetio nešto sumnjivo: „To je neka provokacija, da ne misli na onu kvaku što je premijer sasvim opravdano razvalio kad su mu sasvim neopravdano tražili povećanje plata?“
– Ne znam, samo ponavlja: kvaka, kvaka, kvaka…
– Neka šifra, osećam da smo na pragu nečeg velikog! – rekao je Neša.
Posle konsultacija sa šifrantima MUP-a Srbije, ministar je ipak dobio rešenje. Ono je ukratko glasilo: patka kvače, guska gače, kokoška kokodače, magarac njače. Ovo poslednje nema veze sa organizatorima akcije „Bitka za patku kod Beograda na vodi“. Otkud vam to?
Tako je Beogradski karneval brodova postao Beogradski karneval davitelja. Davljenje Beograda sa onog transparenta „Ne da(vi)mo Beograd“, ne odnosi se samo na „Beograd na vodi“, premijerov personalni projekat koji niko ne sme da ospori, kao da je u pitanju izgradnja verne kopije Jerusalima, sa kulom umesto Zida plača. U davljenje spada i kada od Studija B napravite naprednjačku verziju „Radikalskih talasa“ i kada usred sezone preorete biciklističku stazu, a niste Marko Kraljević, poznati orač drumova. Već Siniša Mali, poznati orač svega čega se dohvati. Ali što jednom lepo reče pomenuti Kraljević Marko: Ako smo preživeli Sulejmana Velikog, valjda ćemo i Sinišu Malog.
Kada imate gradonačelnika koji se u radno vreme bavi zaklanjanjem pataka tramvajima, zatim pomorskim bitkama za patke, a patka postane persona non grata, takoreći Sirijac u Budimpešti, onda ste bar sigurni da živite u Srbiji leta gospodnjeg 2015 godine. Tačnije u Beogradu, koji će uskoro, ovim razvojem situacije postati Patkovgrad. Ne zato što će u njemu živeti Gaja, Raja i Vlaja, već što će svi nositi patke.
Patka će, poput pesnice iz devedesetih, postati državni neprijatelj broj jedan. A kakva država, takav i državni neprijatelj number one.
Siniša Mali, doduše, ima poprečne veze sa patkama. Kada je spletom čudnovatih okolnosti postao gradonačelnik Beograda, naime, svi su bili ubeđeni da je u pitanju novinarska patka. Njega je za tu funkciju na demokratskim izborima izabrao Aleksandar Vučić, ljubitelj funkcionera na daljinsko upravljanje. Po nekim od tih funkcionera biće snimljen film „Forest Gamp“, drugi deo, jer se i njima, kao i Forestu, sve u životu dešava slučajno.
U pitanju je ekipa iz pesme Jove Jovanovića Zmaja „Pačija škola“. Znate ono, stari patak metnuo naočare, pa uči pačurliju, ali oni ništa ne kapiraju:
Učio ih učio
od srede do petka,
al’ se nisu maknuli
dalje od početka.
Ništa više ne nauči
pačurlija ta,
nego što je i pre znala
kva, kva, kva!
Jedno je sigurno: Čika Jova Zmaj, kada je pisao ove stihove, nije imao pojma da će jednog dana nastati Srpska napredna stranka. Međutim, kada je pisao „Jututunsku Juhahahu“, garantovano je znao. Otud valjda sve ovo previše liči na projekat „Jututunska Juhahaha na vodi“.