Da sam ja izjavio nešto o ujedinjenju svih Srba u regionu, u Briselu bi me okačili na jarbol umesto neke od zastava – izjavio je premijer Vučić povodom teoretske mogućnosti da premijer Vučić izjavi nešto što je obilato izjavljivao do svoje 38 godine života.

Ali tada niko nije hteo da ga okači na jarbol, zato što je u Briselu postojala procena da im samo još fali Vučić na jarbolu.

-Vidite, najveća znamenitost Brisela je skulptura “Dečak koji piški”. A glupo je da njenu atraktivnost zaseni skulptura “Vučić koji visi na jarbolu” – procenjeno je u briselskoj administraciji i Turističkoj organizaciji grada Brisela.

U međuvremenu je premijer Vučić naučio da broji do deset, pa ništa ne izjavljuje o ujedinjenju svih Srba, jer se već kod broja šest doseti da on više nije onaj Vučić kome bi čast bila da visi na jarbolu jer nema pametnija posla, nego ovaj Vučić, koji baš i ne bi da ga okače na jarbol jer ima brojne neodložne obaveze koje ne može da obavi viseći na jarbolu.

Fudbalskom terminologijom rečeno – premijer Vučić okačio je Veliku Srbiju o klin – tako da trenutno ne postoji prevelika mogućnost da ga u Briselu okače na jarbol umesto neke od zastava, zato što u Briselu pored ostalog znaju za čuveno Tarabića proročanstvo koje predviđa da će svi Srbi jednog dana stati pod jednu šljivu.

-A samo nam još fali da se ostvari Vučića proročanstvo: “Svi Srbi pod jednim okačenim na jarbol u Briselu”, koje je vrlo izvesno imajući u vidu njegov procenat na poslednjim izborima – procenjeno je u briselskoj administraciji.

Brisel, dakle, ne planira da Vučića okači na jarbol, iako Vučić ima neki intimni osećaj da bi ga okačili prvom prilikom, što i nije baš logično imajući u vidu da poslednjih godina na svakih šest sati premijer Vučić ponosno izjavi: “Srbija je ponovo poštovana u Evropi i svetu i zemlja je sa značajnom reputacijom”.

A nije zabeleženo u istoriji svetske diplomatije da nekog lidera koji je poštovan u Evropi i svetu, sa značajnom reputacijom, planiraju da okače na jarbol prvi put kad im se ukaže zgodna prilika.

I tako je, verovatno kao rezultat okolnosti da je “Srbija ponovo poštovana u Evropi i svetu i zemlja je sa značajnom reputacijom”, atrakcija Brisela postala skulptura: “Haradinaj koji piški”.

Iz čega se može zaključiti da je i Ramuš Haradinaj poštovan u Evropi i svetu, ali samo u retkim trenucima kada u Evropi i svetu nije poštovan premijer Vučić.

Pa nekako liči da je premijer Vučić u određenim momentima daleko manje poštovan od tog Haradinaja, neugledne osobe kojoj kao značajna referenca u biografiji piše da je “u Švajcarskoj učio kung-fu”. I koji je u memoarima opisivao kako je tokom rata na Kosovu ubijao srpske policajce. I koga, kao takvog, niko u Evropi i svetu ne planira da okači na jarbol. Hm…

Postoji teorija, naime, da je poštovanje prema Srbiji i premijeru Vučiću u Evropi i svetu višestruko, ali višestruko za jednokratnu upotrebu. Te da je premijer Vučić, kao i jedan njegov prethodnik, garant mira i stabilnosti na Balkanu za jednokratnu upotrebu.

Što je ovih dana uočio čak i neizabrani predsednik Srbije Tomislav Nikolić, te je uputio pismo neizabranom predsedniku Francuske Olandu, gde otvara mogućnost, između redova, da onaj Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu bude preimenovan u Spomenik nezahvalnosti Francuskoj.

Fransoa Oland dakako čita sva pisma, dopisnice i razglednice koje mu donese poštar, ali mu u tom pismu ništa nije bilo jasno.

-Mislim da ste pogrešili adresu. Ja sam predsednik Francuske, a ne predsednik Apelacionog suda u Kolmaru. Kakve veze ja imam sa Apelacionim sudom u Kolmaru? – poslao je predsednik Oland SMS predsedniku Nikoliću, jerbo ga je mrzelo da mu naširoko objašnjava neke osnovne stvari o podeli vlasti iz udžbenika Državno uređenje, strana 19.

-A je l’ možete vi da pozovete tog predsednika Apelecionog suda u Kolmaru, da mu kažete da hitno preinači odluku? – uzvratio je predsednik Nikolić SMS-om.

-Pa to ne može, prijatelju… To je uticaj na sud, pobogu čoveče, o čemu vi pričate? Pa šta ste vi završili? – napisao je Fransoa Oland.

Onda mu je predsednik Nikolić poslao onog smajlija što namiguje, pošto mu je Vučić, kao pravnik, više puta objašnjavao da predsednik i premijer neke zemlje imaju pravo da zovu bilo kog sudiju ili predsednika suda u svako doba dana i noći.

-Ja nažalost nisam pravnik ali mi je sa diplomom i masterom Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment sve ionako jasno – završio je ovu raspravu predsednik Nikolić i poslao Olandu onog smajlija što se plazi.

-Divna stvar kad vam ističe mandat je što predsedniku Francuske kome ističe mandat možete da pošaljete smajlija sa isplaženim jezikom – bio je srećan predsednik Nikolić.

Kada su se 2006. godine Boris Tadić i Agim Čeku slučajno sreli na aerodromu “Petrovec” kod Skoplja, pošto su avioni kojima su putovali zbog guste magle u Beogradu i Prištini bili prinuđeni da tamo slete, generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić doslovno je izjavio kako je “šokiran činjenicom da predsednik Srbije na pristojan način razgovara o budućnosti dela teritorije Republike Srbije sa teroristom optuženim za ratne zločine”.

Tadić je, doduše, tada razmenio “nekoliko kurtoaznih reči” u prolazu sa Čekuom, a nije s njim sedeo ceo dan i noć u Briselu, ko Vučić sa Tačijem Hašimom, koji je takođe na raznim poternicama zbog ratnih zločina, kao i Haradinaj Ramuš.

Premijer Vučić, međutim, nije mogao svojeručno da uhvati Tačija tokom tih dugih zajedničkih sedeljki iz sasvim jednostavnog razloga.

-Da sam to uradio u Briselu bi me okačili na jarbol umesto neke od zastava. Tako da sam umesto izručenja izabrao rukovanje – valjda će to tako objasniti zainteresovanom biračkom telu kome, izgleda, ništa nije jasno, ali se prave da jeste. Da ne bi ispali glupi u društvu.

N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mrežaTwitter | Facebook i UŽIVO na ovom linku.