Nešto mi curi odozgore – žali se ovih dana komšija koji živi na spratu ispod predsednika Vučića, kada primeti uobičajenu pojavu u srpskim soliterima: da vam nešto curi odozgore, al' nemate pojma šta?

– I nama nešto curi odozgore – javi se onda biračko telo Srpske napredne stranke, koje takođe ima konstantan kolektivni utisak da im nešto curi odozgore, iz pravca onog odozgore, takoreći predsednika, a ta pojava je naročito uočena od kad je vojvoda Šešelj izašao iz Haga.

Misterija je naposletku otkrivena, sasvim slučajno.

– Curi mi voda na usta… – rekao je, naime, predsednik Vučić najbližim saradnicima pre neki dan dok je gledao vojvodu Šešelja kako izvodi splet radikalsko-četničkih igara u Skupštini Srbije, ali bez njega u prvoj postavi, pošto je predsednik Vučić opravdano sprečen da bude punopravni član Srpske radikalne stranke, koja mu najbolje stoji, jerbo je trenutno na odgovornoj funkciji garanta mira i stabilnosti u regionu. Ta funkcija mu, naime, nikako ne stoji, al’ tako se namestilo.

– Gde baš mene nađoše da budem garant mira i stabilnosti u regionu! – ima običaj da pomisli predsednik Vučić, bivši pomoćnik garanta nemira i nestabilnosti u regionu, dok zamišlja sebe kako zajedno sa vojvodom Šešeljem proteruje Hrvate iz Beograda. Međutim, gospodin slučaj je udesio da dok Šešelj proteruje Hrvate iz Beograda, predsednik Vučić mora da prima Hrvate u Beogradu, što je mu je u većem delu karijere bila najgora noćna mora.

 – Budim se noću i sanjam kako primam Hrvate! – govorio je najbližim saradnicima iz Centralne otadžbinske uprave SRS koji su ga zgroženo tešili. Tako da je ovih dana počela da mu curi voda na usta, jer je vojvoda Šešelj svesno počeo da mu pravi zazubice i da proteruje Hrvate koje Vučić mora da prima.

I tako je pokrenuta inicijativa da Beograd dobije 54 fontane, jer na tolika količinu vode koja predsedniku curi na usta od kad se Šešelj vratio iz Haga – mora negde da se kanališe.

– A gde će drugo nego u 54 fontane!? Kad vam vojvoda Šešelj pravi zazubice od kojih vam curi voda na usta, najbolje da pravite fontane. Mnogo fontana! – setio se predsednik Vučić kako da kanališe starog radikala u sebi.

Elem, tek što je osuđen na deset godina zatvora zbog proterivanja Hrvata iz Hrtkovaca, vojvoda Šešelj je uspeo da iz Beograda protera celu hrvatsku visoku delegaciju, kojih je bilo više nego Hrvata u Hrtkovcima, zato što je prethodno izračunao da je u Hagu već odležao dve godine više od dobijenih deset, pa ima kredit da napravi još jedno sitnije proterivanje – takozvano proterivanjce.

Još kada se posle 12 godina vraćao u Srbiju iz Haga, dok se motao po fri šopu amsterdamskog aerodroma i gledao silni svet koji je kucao nešto u ogromne ekrane mobilnih telefona, vojvoda je imao utisak da ga je malko pregazilo vreme.

“Tviter, Fejsbuk, ovaj svet je u mom odsustvu totalno prolupao” – rekao je čovek koji je u Srbiji poslednji put bio pre nastanka Fejsbuka i Tvitera.

Šešelj je počeo karijeru početkom devedesetih u Minimaksoviziji, kada je kod njega je primećen taj istančani smisao za pravljenje skandala u realnom vremenu.

U toj emisiji izrekao je i čuvenu rečenicu koja ga je nadaleko proslavila: – Sad Hrvate koljemo kašikom za cipele. I to zarđalom. I onda se nikada autopsijom ne može utvrditi od čega je žrtva podlegla, da li od posledica klanja ili tetanusa – rekao je doslovno Šešelj u toj Minimaksoviziji 1991. godine, kada se, doduše, smatralo da su Srbi jeli zlatnim kašikama i viljuškama dok su ostali evropski narodi krkali prstima, ko seljaci.

Ispostavilo da je put od zlatnih viljušaka do zarđalih kašika za cipele bio kratak, ali ubitačan.

Baš u to vreme, jedan mladi student prava, koji u tom momentu nije ni bio svestan da je najbolji student prava u istoriji Pravnog fakulteta, slušao je tu priču o tajnom srpskom oružju – zarđaloj kašiki za cipele – i konačno našao smisao svog života.

– Pa gde je ovaj čovek bio do sada!? Mudro zbori! – rekao je mladi student prava i učlanio se u Srpsku radikalnu stranku, gde mu je celih 15 godina curela voda na usta kad god sedne za sto i vidi kašiku. A posebno kad vidi Hrvate u blizini kašike. Sličan proces se dešavao i kada je oblačio cipele.

Tek posle 15 godina ukapirao je da ga je malko pregazilo vreme, da kašika ima sasvim drugu upotrebnu vrednost, i postao sasvim drugi čovek, ali je problem nastao kada je pola Srbije na njegovu novu pojavu uzviknulo: “Pa gde je ovaj čovek bio dosad?”

– To ga nikako ne pitajte! Nije zgodno! – govorili su njegovi najbliži saradnici na sve češća pitanja: “Pa gde je ovaj bio dosad? Mudro zbori” I otad je predsednik Vučić postao garant mira stabilnosti celog sveta i vasione, ali i on je živ čovek, pa mu malo, malo curi voda na ista. Al’ nemojte to nikome da kažete.    

Strogo je zabranjeno preuzimanje sadržaja, vijesti, videa ili fotografija bez dozvole. N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mreža Twitter | Facebook i UŽIVO na ovom linku.