Znate onaj bajkoviti vic: iza sedam brda i sedam mora, iza sedam reka i sedam gora, iza sedam dolina i sedam kotlina i još sedam jezera i sedam pustinja, sedam šuma i prašuma, sedam bunara i sedam bara, na jednoj strašššnoooj i kršššnoooj planini snegom okovanoj, u jednoj mračnoj i dubokoj pećini živela je jedna velika zeleno-plava aždaja.

Jednog dana probudi se ona, izađe iz pećine i kaže: “U jezote, gde ja živim!!!”

Bajka o savremenoj Srbiji je slična: iza sedam brda i sedam mora, iza sedam reka i sedam gora, iza sedam dolina i sedam kotlina… živeo je jedan veliki zeleno (kad pozeleni od besa) plavi (kad poplavi od Kosova) predsednik.

– Ali ovaj opis nije tačan! – rekao je taj predsednik kada je čuo početak bajke o savremenoj Srbiji.

– Kako nije tačan? – pitao je pisac bajki, kome tu ništa nije bilo sumnjivo, jer bajke i jesu preterivanja i ne mora baš sve da bude tačno.

– Pa nije tačan! Ovde piše: iza sedam brda i sedam mora… Treba da piše iza šest brda! Jedno brdo smo uspešno srušili! – objasnio je predsednik piscu bajki gde je pogrešio.

Naravno, objasnio mu je gde je pogrešio on kao pisac bajki, a ne predsednik kao predsednik, jer predsednik koji živi iza šest brda i sedam mora, za sedam reka i sedam gora, iza sedam dolina i sedam kotlina uglavnom nikada ne greši.

– Celo brdo ste srušili? – bio je zapanjen pisac bajki.

– Celo! Moja ideja! – ponosno je odgovorio predsednik.

– Dobro, ispraviću! – objasnio je oficijelni pisac bajki.

I tako je nastala bajka o savremenoj Srbiji: iza šest brda i sedam mora, iza sedam reka i sedam gora, iza sedam dolina i sedam kotlina… živeo je jedan veliki zeleno – plavi predsednik… Živeo je iza šest brda jer jedno brdo uspešno srušio što ga je koštalo desetine miliona evra.

Na kraju bajke je pisac bajki izašao iz pećine gde je pisao bajku, prekrstio se, pljunuo na pod i rekao: “U jezote, gde ja živim!”

– Nije ti dobar kraj – govorio je piscu bajki neki unutrašnji glas.

– Zašto nije dobar? – pitao je pisac bajki.

– Kakav ti je to izraz: “Jezote”? Ima jedan mnogo bolji izraz koji se rimuje! – kazao mu je unutrašnji glas.

I onda je pisac bajki napisao novi kraj bajke: “svi Srbi kolektivno izađoše iz svojih pećina koje su se nalazile iza sedam brda, pardon šest, i sedam gora, te skoro horski rekoše: “U jebote, gde ja živim!!!”

Srbija, dakle, zemlja sa sedam mora, sedam reka i sedam gora, sedam dolina i sedam kotlina, sedam jezera i sedam pustinja, sedam šuma i prašuma, plus sedam, pardon, šest brda – nikada nije imala sreće sa brdima, jer se ponekad činilo da su raznorazni bajkoviti & dražesni likovi koji je predvode sišli direktno s brda.

– Možda ne bi bilo loše da mi ova brda neutrališemo, jer onda niko neće moći da nam kaže da smo sišli s brda. Da bismo neutralisali sedam brda koje ima naša zemlja, moramo ih jedno po jedno rušiti pod maskom brige za Koridor 10 – piše u tom tajnom uputstvu o razbrđavanju Srbije.

Proces razbrđavanja Srbije počeo je u jednoj od sedam klisura, Grdeličkoj, čije je ime nastalo sasvim slučajno, kada je predsednik saznao da se jedan potporni zid uspešno urušio, te je odmah počeo da grdi sve po priloženom spisku nadležnosti, osim, naravno, onog koji je crtao autoput… Jerbo on ništa nije kriv, keve mi.

Grdio ih je on tako, grdio, urlao je on tako, urlao, pominjao im je sve po spisku, pominjao, pa su se kod Komisije za promenu imena klisura pojavile tri ideje:

– da se klisura nazove Svepospiskovačka klisura, koja bi izrazila jedinstvo našeg naroda i državnog rukovodstva, kome je predsednik danima posle urušavanja zida pominjao sve po spisku.

– da se klisura nazove Grdeličko-urlačka klisura, koja bi izrazila državno jedinstvo grdnje i urlanja koje je predsednik pokazao tokom prijateljskog razgovora sa svim ljudima koji su nosili sako i šlem i stajali pored autoputa dok je on stizao na lice mesta.

– da se klisura nazove samo Grdelička, kao upozorenje svima onima koji ne znaju kako je to kada predsednik zagrmi grdeći sve pred sobom. I pobedio je poslednji predlog!

Predsednik je, naime, stigao na lice mesta, u novoimenovanu Grdeličku klisuru, iza ko zna koliko brda, mora, planina, jezera, zidova i autoputeva, stajao ćutke pred potpornim zidom kao pred Zidom plača, i sponatno sam sebi rekao: “U jezote, gde ja živim!”

A spontano okupljeni narod, kao u onoj bajci, horski je povikao: “Predsedniče, predsedniče, ne kaže se jezote!”

– Pa kako se kaže!

– Kaže se: “U jebote, gde ja živim!” – uzvratio je spontano okupljeni narod, horski izgovorivši rečenicu koja se u Srbiji, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, izgovara na svakih sedam sekundi i pet stotinki. I to bar sedam puta zaredom.         

N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mreža Twitter | Facebook i UŽIVO na ovom linku.