Ana Brnabić je junakinja svoje mašte. Oduvek je maštala da bude slavni vojskovođa i konačno joj se to ostvarilo. Jer ko što reče Siniša Mali - Srbija je zemlja u kojoj se snovi ostvaruju.

Snovi u Srbiji, međutim, ostvaruju se samo junacima svoje mašte, dok svi ostali izistinski junaci ima malko da pričekaju dok se mašta izređa na junacima svoje mašte, poput Ane Brnabić.

Tako da bi slogan Srbije kao zemlje snova mogao da glasi: “Zemlja u kojoj se ostvaruju snovi ako ste kulovi”. Ili, rodno senzitivno rečeno, ako ste kulovkinja.

Kada se pre neki dan odigrala bitka koja je zasenila i Boj na Kosovu i Boj na Mišaru i Bitku kod Šupljeg kamena, ponajviše ovu poslednju, kada se dakle u Narodnoj skupštini odigrala Bitka kod Brnabe, Ana Brnabić je zasenila sve slavne srpske vojskovođe – od Živojina Mišića do Žike Obretkovića. Ponajviše ovog poslednjeg.

Dok su se poslanici međusobno lemali pesnicama, čupali mikrofone, šutirali se, grizli, pljuvali, psovali, duvali u pištaljke i vuvuzele, ona je ostala na visini zadatka, na visini sebe kao slavnog vojskovođe, hladnokrvno je redom čitala tačke dnevnog reda rasprave o budžetu Republike Srbije za 2025. godinu, pitajući glasno: „Da li se neko javlja za reč?“

To je pitala ove što su se lemali pesnicama, čupali mikrofone, šutirali se, grizli, pljuvali, psovali, duvali u pištaljke i vuvuzele, i kada se niko nije javio za reč jer su se, ko što rekosmo, lemali pesnicama, čupali mikrofone, šutirali se, grizli, pljuvali, psovali, duvali u pištaljke i vuvuzele, a takvi se retko javljaju za reč, čak i da kojim čudom čuju poziv da se jave za reč, Ana Brnabić je kao i svaki slavni vojskovođa okončala bitku istorijskom komandom: „Zaključujem pretres!“

Pročitala je, dakle, sve tačke dnevnog reda za pet minuta i pošto se niko nije javio za raspravu, zaključila je sednicu o budžetu čime je ušla u Ginisovu knjigu rekorda u kategoriji: “Najkraća sednica o budženju budžeta sa pesničenjem i bizonima”.

Potom je održala istorijski govor, okružena obezbeđenjem, za koji je govor majora Gavrilovića jedna ništavna dečija pesmica.

U tom istorijskom govoru drala se ko baba u telefon: „Niste nas sprečili! Srbija će pobediti, nikada nas nećete pobediti i destabilazovati Srbiju“, vikala je Ana Brnabić. Drala se ko izgubljena u šumi sa pesnicom podignutom u vazduh i okončala slavnu Bitku kod Brnabe, koju neki istoričari zovu i Boj kod Brabonjka.

Potom je nastavila da se dere ko samuraj: “Opozicija ne dozvoljava penzionerima veće penzije, zaposlenima u prosveti i javnom sektoru veće plate, podršku porodicama sa novorođenom decom… Živela Srbija, nikada nas nećete pobediti, nikada nećete destabilizovati Srbiju, mi nećemo rat, hoćemo rad“.

Bitka se tako slavno završila.

Bitka koju će istoričari pamtiti po tome da je počela tako što je jedna vojska htela da izglasa budžet za 2025, a druga vojska im to nije dala, pa su počeli da se lemaju pesnicama, čupaju mikrofone, šutiraju se, grizu, pljuju, psuju, duvaju u pištaljke i vuvuzele, a onda je vojvotkinja od Jovankine vile Ana Brnabić, sama, goloruka, uspela da i pored svih njih, poput Miloša Obilića, raspori budžet od učkura do grla bijela, te je za pet minuta pretresla ceo budžet, usvojila ga i pride potrošila za tri minuta sve pare iz budžeta.

Čime je dokazala da je nije Aleksandar Vučić za džaba pre nekog vremena izvukao iz nekog budžaka i od nje napravio Žiku Obretkovića “zlatnog doba”.

I istovremeno najsmešniju i najsumorniju pojavu savremene Srbije ženskog pola, čiji je jedina prednost u početku bila to što je pripadnica LGBT populacije, što je Vučiću u tom momentu trebalo da bi pokazao kako je u shvatanju ljudskih prava odmakao dalje od brkatih radikalki koje bacaju kletve, a koje su ga okruživale u većem delu njegove ljigave karijere.

Lepo je Anu Brnabić pre nekog vremena opisao Ante Tomić kada mi je pisao o tome kako su lezbejke najhrabrije osobe koje je upoznao u životu: “Kad pogledam kako se te žene srčano bore, Ana Brnabić mi se čini kao sirotica. Prepadnuta, beznačajna, mizerna. Osim nje ne znam zaista nijednu drugu lezbijku koja je poslušna nekom šovinistu i nasilniku, glupom nogometnom navijaču”.

Jes Tomić to lepo rekao, ali kao što se može primetiti – i Ana Brnabić se srčano bori za ljudska prava bahatih, alavih, siledžija, bitangi, kulova, lažova, baraba, degenerika, hohštaplera, nasilnika, kumova, burazera, vesića, vučića, bizona, dupeglavaca, alamunja i budala.

Samo što više nije pripadnica LGBT populacije, jer LGBT u njenom slučaju predstavljaju Lupeži, Grebatori, Bitange, Tupsoni i ostali pripadnici te populacije čija ljudska prava brani. Ona je postala jedna obična, mala naprednjakinja, lezilebovićka iz Jovankinoe dnevne sobe.

Ali je zato ostvarila svoje snove. Kako bi neko takav to uspeo drugačije?

╰┈➤ Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad, pridružite nam se i na WhatsApp kanalu klikom ovdje