U Nišu je počela akcija čišćenja terena od kasetnih bombi zaostalih poslije bombardovanja Srbije 1999. godine.

Demineri traže zaostale kasetne bombe, a na desetak metara udaljenosti. Ljiljana Stefanović skuplja zemlju za cvijeće. Svako radi svoj posao. 

“Nije valjda da sam toliko sretna. Ja ne zalazim tamo daleko, ovde gde je asfalt, slobodno je da se ide“, kaže Ljiljana.

Ona je čula na radiju da su na ovom području demineri, a na obližnjem gradilištu su mislili da je posao čišćenja područja oko aerodroma, na koji je bačeno najviše kasetnih bombi, završen.

“To sam sad saznao. Nije svejedno, ali mi se ne udaljavamo iz kruga gradilišta, kaže Dragan Riđošević.

“Imali smo pretpostavke, ali da smo znali da smo usred minskog polja – nismo znali“, priča Srđan Milosavljević.

Još se ne zna ima li uopšte zaostalih kasetnih bombi. Aerodrom je davno očišćen.

“Prema svim međunarodnim standardima i procedurama, sve površine 100 metara od zadnjeg pronalaska, tretiraju se nekom od metoda“, kaže Branislav Jovanović iz Centra za razminiravanje.

Da li uopšte ima kasetnih bombi ispitivaće demineri sa Pala. Ovaj posao radili su širom Srbije, Bosne i Hercegovine, u Afganistanu. Onima koji vide nepoznat predmet koji asocira na eksplozivnu napravu, savjetuju da odmah pozovu nadležne.

“Ne treba da rade nikakve improvizacije. Bez obzira koliko ko od nas bio stručan, uvek postoji ovaj momenat iznenađenja, pa je preporučljivo da se to ne dira“, kaže Dušan Dragojević, deminer iz “Stop mines”.

Na faktor iznenađenja demineri uvek računaju i svjesni su da rade jedan od najrizičnijih poslova.

“Rizično je, nije baš dobar posao, ali mora se raditi… Idemo, ne znam hoćemo li se vratiti ili nećemo. Ali idemo. Radi drugih“, kaže Dragojević.

Šesnaest godina poslije bombardovanja u Srbiji za šest miliona metara kvadratnih se sumnja da ima zaostalih kasetnih bombi.

Pogledajte šta su rekli mještani, a šta demineri u prilogu Gordane Bjeletić: