Srbija je uvijek bila na pravoj strani istorije - rečenica je koja se često može čuti od najviših državnih zvaničnika kada se govori o borbi protiv fašizma. Da li, pak, danas država, sa svim mehanizmima koje ima, dovoljno štiti svoje građane drugačije vjere, nacije, boje kože i drugačijih uvjerenja? I zašto se ostaci zločinačke ideologije šire kao zaraza?

Himna, vojna muzika, vijenci i tišina … prije samo nedjelju dana predstavnici države i grada poklonili su se desetinama hiljada žrtava fašizma i nacizma na strelištu u Jajincima i javno se, još jednom, obavezali da baštine vrednosti antifašizma. Za samo sedam dana dogodilo se…

 Incident u Apatinu kada su maltretirani taksisti koji su prevozili migrante: “Kud ste grenuli s tim g…ma? A? Okreći odmah, čuješ šta vičem, okreći! Talibani, mamu vam…”.

U gradskom prevozu pretučen je romski par.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju desničar Miša Vacić otimao se za mikrofon pozivajući se na slobodu govora.

A u zgradi BIGZ-a trebalo je da se održi skup neonacista okupljenih pod plaštom zabranjene organizacije “Krv i čast”.

“Najbolje bi bilo da uopšte nikome nije ni pala ta suluda ideja na pamet, jer ona nije samo suluda, ona je glupava, prostačka, izazivačka, ona je u krajnjem smislu remetilačka”, kaže Duško Radosavljević, predsednik Saveza antifašista Vojvodine.

“U zemlji u kojoj je nacizam zavio u crno i napravio takva zlodela i zločinstva, da bilo kome pada na pamet, da po bilo kom osnovu, čak i šaljivom, koketira sa takvom vrstom idologije. Mogu da objasnim potpunim neznanjem i potpunim odsustvom svesti tih ljudi, tih mladića pre svega da to rade. Jedna od tih grupa je iz Kragujevca. Zar niko nije mogao da ih odvede na ona stratišta oko Kragujevca, na on spomenike pokojnog vajara Miodraga Živkovića V-3., pita Ranko Pivljanin.

Objašnjava i kako se osjeća.

“Osetio sam se i kao čovek pre svega poražen, i kao pripadnik ovog naroda i kao građanin ove države, da se uopšte o tome priča”, kaže.

Priča se jer ekstremna desnica, ne samo u Srbiji, već u čitavoj Evropi – jača. A država je ta koja treba da zaštiti svoje građane od radikalista.

“Zakoni o zabrani okupljanja neofašista i neonacista i th organizacija postoje svude. Međutim, jedna stvar je zakon, a druga stvar je praksa. A u praksi mi vidimo da ne samo da postoji tolerisanje tih grupa nego postoji i jačanje i podrška tim grupama, ne samo ovde, već širom Evrope”, ocejuje Milovan Pisari, istoričar.

Predsjednik Saveza antifašista Vojvodine za N1 kaže da se desnica u Srbiji koristi brižljivo planirano ne bi li se zataškala ozbiljnija pitanja.

“Vlast na taj način njih koristi kao ventil da pokaže posebno inostranim faktorima šta bi moglo da se desi eventualno ako bi se izgubila kontrola nad ne samo političkom sferom društva, već na svim aspektima društva. Zato postoji veliki zaštitnik, zato postoji velika politička opcija koja drži društvo u pokornosti”, navodi Radosavljević.

Dodaje da su slične akcije sve više usmerene ka ranjivim segmentima društva u kojima su i kritički intelektualci, delov nevladinog sektora i medija. A upravo su mediji ti koji imaju moć da osvijetle sve pokušaje radikalnog delovanja.

Sedmica je iza nas, a za tačno sedam dana navršavaju se 23 godine od kako su u centru Beograda skinhedi na smrt pretukli trinaestogodišnjeg romskog dečaka Dušana Jovanovića. Ko se još toga sjeća?

Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad