Studenti više oko 50 državnih fakulteta u Srbiji već danima protestuju na ulicama. Blokade fakulteta traju danima. Tokom proteklog perioda napadali su ih građani koji "misle drugačije" i kojima je 15 minuta ćutnje za žrtve katastrofe na Željezničkoj stanici u Novom Sadu zasmetala. Niko nije odgovarao za te napade i njihove povrede.

Studenti dramskih umetnosti Univerziteta u Beogradu objavili su kolumnu pod nazivom “Koliko vremena treba jednoj rani da zaraste?” Kolumnu je objavio Radar i prenosimo je u cjelosti:

Svaka rana ima drugačije vrijeme isceljenja, u zavisnosti od ozbiljnosti povrede i dubine same rane. Primjera radi, za svega par dana može da prođe modrica nastala odgurivanjem nepoznatih lica koja ti se unose u lice na mirnom skupu. Nešto duže, recimo nedjelju dana, traje zacjeljenje ogrebotine od udarca kišobranom bijesne žene na istom tom mirnom skupu. Ozbiljnija povreda je nagnječenje glave, takođe nastalo na tom mirnom skupu, od strane naizgled slučajnog prolaznika koji je na ovaj način pokazao svoju nestrpljivost.

A koliko dugo zarasta rana na savjesti osoba koje su organizovano i nimalo slučajno napale studente i profesore tokom mirnog odavanja pošte nastradalima u velikoj tragediji?

Ne umijem da odgovorim. Nadam se da nikad ne zaraste.

Na Fakultetu dramskih umetnosti se od 25. novembra svakodnevno saniraju rane svih vrsta. Već drugog dana blokade, iznad jednog kutka u prizemlju zgrade pojavio se natpis „apoteka“. Počelo je sa par blistera Strepsilsa i nekoliko kesica Ferveksa, ali danas se u njemu može naći svaki lijek koji bi jednom studentu u blokadi mogao da zatreba. Prava kućna apoteka.

Srećom pa su naše rane izlječive. Uostalom, ne liječimo ih samo lijekovima.

Prekoputa apoteke nalazi se još jedan kutak, poznat kao FLUX kutak – za one koji ne znaju, FLUX je dugogodišnji projekat audio emisija naših studenata. FLUX kutak čine nekoliko lejzi begova, neonka na zidu i stoni fudbal. U pozadini, očekivano, čuje se trenutna emisija na FLUX podkast, itekako aktivnom u proteklih par nedjelja. Trenutno je to muzički program, izabran od studenata, prikladan za blokadno stanje. Grupica njih nad stolom za stoni fudbal, fokusirani na svoju igru. Izgledaju kao da im je najveća briga ko će pobijediti.

Izgledaju kao da niko nije povrijeđen, a znamo da to nije istina.

Da bi se povreda sanirala, neophodno je znati i ko ju je izazvao. Saznanje da je odgovorna osoba sankcionisana zbog nanošenja povrede može znatno da ubrza oporavak. Međutim, mi od 25. novembra čekamo na to sankcionisanje.

Moram priznati da boli. Naša borba jeste snažnija iz dana u dan, i uz ogromnu podršku sa raznih strana djeluje kao da se približavamo našem cilju, ali sve nas boli način na koji je sve ovo počelo. Boli kada mirno stupiš na ulicu za petnaest minuta ćutanja i budeš napadnut. Boli i saznanje da su ti napali kolege, prijatelje, najbliže. Boli tebe jer boli najbliže, boli najbliže jer boli tebe. Začarani krug bola kao da ne prestaje.

A o bolu zbog učinjene nepravde ima toliko toga da se kaže.

Napadači na naše kolege i profesore i dalje šetaju slobodni, bez ikakvih posljedica zbog svog varvarskog ponašanja. Pokušaj razrješenja sa javne funkcije jednog od njih, Milije Koldžića, bio je sramotno neuspješan. Uskraćeno nam je pravo na slobodno izražavanje, slobodno mišljenje, na slobodu uopšte. I sve to 10. decembra – na Međunarodni dan ljudskih prava. Da je neko od studenata stavio ovo u svoj ispitni scenario, bio bi pohvaljen za kreativnost.

Uprkos svemu, na neki nevjerovatan način, hodnici fakulteta nisu sumorni. Osim toga što očekivano nikada nisu prazni, na njima se mogu zateći razni obični i neobični prizori. Emocija ima svakakvih – od smijeha, preko suza i straha, pa sve do bijesnih rasprava oko neopranih sudova u improvizovanoj kuhinji (možda će se određene kolege na ovaj način osjetiti prozvanim da srede za sobom!).

Ukratko, atmosfera je dobra. Zapravo, ljudi su dobro, i to je najvažnije. Jasno je da svi bolujemo, i jasno je da su nam rane otvorene, i naročito je jasno da su nam određene novosti so na ranu. Svi bolujemo, ali svi jedni drugima liječimo rane. Bez te sloge i empatije, teško da bismo bili ovoliko istrajni.

Već nekoliko puta smo čuli pitanje odakle nam toliko snage. Kada se boriš za ono ispravno, snage ima na pretek.

Dakle, koliko je vremena potrebno jednoj rani da zaraste? Vidjećemo. Naše rane se polako liječe, ali to nipošto ne znači da mi polako odustajemo od naše borbe. Blokada fakulteta će trajati dokle god se ne ispuni svaki od naših zahtijeva. Čuli smo sa samog vrha da se naši zahtijevi teško pronalaze, tako da ćemo ih mi ponoviti – da ne bude poslije nismo mogli da ih nađemo.

Naš glavni zahtijev je hitna identifikacija i sankcionisanje svih lica odgovornih za napad na naše studente i profesore ispred zgrade Fakulteta dramskih umetnosti 22. novembra.

Nimalo suptilno ignorisanje naših zahtijeva od strane nadležnih je naša najbolnija rana. Ona će zacijeliti isključivo kada se, još jednom ponavljamo, naši zahtijevi ispune. Tada možemo da raspravljamo o vremenu potrebnom za zarastanje naših rana.

Do tada:  SVI U BLOKADE! ”

Kolumna je lični stav autora i ne održava nužno stavove i politiku N1.

╰┈➤ Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad, pridružite nam se i na WhatsApp kanalu klikom ovdje