O najtragičnijem jutru u svojim životima, o tome kako su saznali najgore vijesti koje jedan roditelj može čuti, u podkastu Centra za istraživačko novinarstvo pod nazivom "Tišina", govorili su roditelji djece ubijene u Ribnikaru.

Osvrnuli su se na sate i sate koje su proveli obilazeći bolnice nakon što je do njih stigla informacija da se nešto dogodilo u „Ribnikaru“, borbu za vazduh kada su im u Policijskoj stanici Vračar saopštili najcrnje vesti…

“Mi smo se prethodno veče vratili sa prvomajskog puta, Ana je vodila svoju drugaricu, došli smo svi srećni kući, sutra je trebalo da se krene u školu. Bilo je slikanje, škola Ribnikar svake godine ima slikanje za taj almanah, sva djeca i svako odjeljenje. To je jako važno i ne propušta se. Mi nismo znali da je ona dežurna, njoj su rekli to jutro. A njima je to jako važno”, započinje priču Nela Radičević, majka Ane Božović koja je ubijena na ulazu u „Ribnikar“.

Anin otac, Ivan Božović, kaže da je ćerka pozvala sedam minuta prije nego što se pucnjava dogodila.

“U 8.33, sedam minuta prije nego što se to desilo, me je pozvala. Ja krenuo sam po psa, ona me je zvala i rekla da je dežurna i da hoće da naruči Mek Donalds za Bojanu i nju. Inače dežurni učenici sjede odmah naspram ulaza u školu i pored njih sjedi Dragan. Ja sam je pitao pa što sad Mek, ona mi je rekla da to svi dežurni učenici naručuju. Rekao sam joj: Hajde, Anči, idem samo po Marlija, da dignem pare i dolazim u školu da ti donesem, pa ti istrči ispred da ti dam pare, naručite vas dvije”, prepričava Ivan Božović.

Posljednje trenutke sa svojim sinom, u trenutku kada ga voze u školu, opisuju i roditelji Andrije Čikića.

“Uobičajeno, ostavljamo njega ispred Ribnikara, on mi kaže – Ćao, mama! Ja mu kažem – Lijepo uči! On mi kaže – I vi lijepo radite! Mahnem mu, kažem javi se kad završiš… Poslije Ribnikara je trebalo da ima časove u muzičkoj školi, kažem mu da se javi kada završi, da vidimo kakav je plan”, priča Suzana, majka Andrije Čikića. Njen suprug, Andrijin tata, da se nešto dogodilo saznao je kada je stigao na posao.

Tek je stigao u kancelariju IT firme u kojoj radi i skuvao kafu, kada mu je kolega pokazao poruku svoje supruge koja radi u Tiršovoj. Pisalo je da ima ranjene djece. Iako je bilo hladno, Miloš nije uzeo jaknu. Samo je izletio i krenuo ka „Ribnikaru“. Za to vrijeme, njegova supruga Suzana, koja inače radi kao psiholog, upotno je pokušavala da dobije sina.

“Ja sam na poslu, vezana sam za druge ljekare i sad zovem Andriju. Zovem uporno, on se uporno ne javlja. Prolazi mi kroz glavu da oni ne mogu da imaju na času uključen telefon, obično mu je u rancu. Razmišljam, ako se nešto i desilo, možda su sklonjeni. Već počinjem da se plašim. Zovem neke roditelje čije sam telefone imala, pitam da li su čuli za tako nešto, gde su im djeca, jesu li se javila… I oni počinju da mi pričaju… Onda sam samo skinula uniformu, rekla sam glavnoj sestri da moram da idem, da je bila pucnjava u Ribnikaru. Vratiću se. I dalje sa idejom nešto se desilo, neka pometnja, idem da zbrinem dijete, vratiću se. Međutim, kad smo stigli ispred Ribnikara svuda je bila policija”, priča majka.

I otac Andrije Čikića pokušao je da priđe školi, ali ga je sačekala blokirana ulica. Policija ga je odbila kada je pokušao da priđe bliže.

“Počeo sam da se svađam sa njima, rekli su da ne mogu da nas puste. Rekao sam da sam otac djeteta i da moram da priđem školi da ga pokupim…”, prisjeća se Čikić.

Tog jutra, Angelina Aćimović, učenica OŠ „Vladislav Ribnikar“, kako se prisjeća njena majka u razgovoru za CINS, kaže da je bila jako nervozna i to zbog pertli na patikama koje nisu bile dobro vezane.

“Ona je otišla, ja sam počela da perem sudove poslije doručka. Čujem Hitnu, ne jednu, nego više. Ja sam tako emotivan čovjek, uvijek pomislim: Bože, daj zdravlja onome kome je potrebna pomoć. Naravno da ti ne možeš da slutiš ni na šta. Onda me je pozvala mama jedne Angelinine drugarice, koja je ranije učila sa njom u istom odjeljenju. Tada je bila u Beču, a već su joj javili. Pita me da li sam se čula sa Angelinom, kažem da nisam, pitam zašto jer je dijete u školi. Ona mi kaže da je bila neka pucnjava u školi. Samo sam spustila slušalicu i istrčala od stana do škole”, priča Natalija Aćimović.

Potom je, kaže, pozvala supruga Anđelka.

“Na poslu sam dobio poziv od supruge da je bila neka pucnjava. Odmah sam zvao njen broj, na koji niko nije odgovara. Niko nije mogao da pomisli tako nešto, mislili smo da ako i nešto zaista puca, zvuk pucanja može biti različit, da su možda petarde, da je nešto u blizini škole… Ni na kraj pameti nije bilo da to može biti zaista. Rekao sam supruzi da se smiri, da ide u školu, da ću ja stići, da je sve u redu… Onda sam došao ispred škole i vidio veliki broj policije. Sjećam se jednog inspektora koji je bio u civilu, jedna majka je prišla i pitala ga zašto ne mogu da priđu školi, da izvedu djecu, ako je opasnost prošla. Na šta je on odgovorio da se unutra provjerava… Nešto… Evo sad ne mogu da se sjetim, kao neke torbe, eksplozivne naprave, tako nešto. Na to sam još više poludio, rekao sam da li smatraš da smo svi debili ili si ti idiot. Zašto lažeš, ti možeš da kažeš iskreno kako jeste, da nemaš informaciju i da ne smiješ ništa da govoriš, a ne da nas lažeš. To je gora stvar za mene. On nije reagovao, okrenuo se i otišao na stranu”, prisjeća se Anđelko.

Opširniju emotivnu ispovijest pogledajte ovdje.