U najjaču košarkašku ligu stigao je 2013. godine kao 12. pick na draftu. Danas je jedan od najboljih mladih centara u NBA ligi. Njegova životna priča je jedinstvena u svijetu košarke.

Stiven Funaki Adams, momak rođen 20. jula 1993. godine na Novom Zelandu, u gradiću Te Rotorua-nui-a-Kahumatamomoe (originalan, maorski naziv naselja), danas je prilično poznata ličnost i sve opasnija opcija Oklahoma Siti Tandera pod obručima iako su se ovom gorostasu čelične građe, nezgrapnih poteza i staklenih nogu mnogi smejali kada je 2013, kao 12. pik na draftu, ušao u NBA produkciju i predstavljen javnosti kao opklada Ou-Kej-Sija, piše Mondo.rs.

Utoliko, ovaj četvrtak popodne, dok se oblaci konačno razilaze nad Srbijom i daju nam preko potrebne zrake sunce, ne bi bio savršen termin za priču o njemu, da i on sam nije nešto ispričao nama. Dobro, ne nama u Mondu, već američkoj mreži ESPN, ali detalji iz priče bili su sasvim dovoljan povod da ih “provučemo kroz prste” i prosledimo dalje, vama…

Već u osnovnoj školi bio je među najvišim stanovnicima, tačnije među 56.800 sugrađana, od kojih su ne mali broj bili njegovi bliži i dalji rođaci, s manje ili više maorske krvi.

Stivenova majka je sa Tonge i ima maorsko poreklo, dok mu je otac Englez, čovek kojem je pet različitih supruga rodilo 18 dece. Stiven je najmlađi i sa 213 centimetara najviši, ali tek za nijansu. Sva njegova braća i polubraća, prosečno su visoka 206 centimetara, a sestre i polusestre 183 centimetra.

Koliko je teško bilo nahraniti ih i u kakvu je to situaciju dovelo mladog Stivena, saznaćete uskoro.

Ipak, većina Adamsovih pobegla je iz bede težim, ali pravim putem. Bavila se i bavi sportom, a za sada je ubedljivo najuspešnija Valeri Adams, dvostruka olimpijska i četvorostruka svetska šampionka u bacanju kugle, jedna od najdominantnijih atletičarki u poslednjih 10-15 godina, čiji je biceps većeg obima i od Stivenovog.

Stivenov stariji brat Sid Džunior takođe igra košarku na Novom Zelandu i nada se da će i njega obasjati svetla velike pozornice, na kojoj je njevog mlađi burazer tek 268. glumac po zaradi ove sezone sa platom od “tričavih” 2.279.040 dolara, taman dovoljnom da cela njegova porodica zaboravi na život pun teškoća i odricanja u živopisnom mestu na obali jezera, koja se povremeno mogu primetiti na horizontu dok se Frodo otima za prsten sa onom antipatičnom prokletom nakazom.

Adams će, međutim, na leto 2018, kada Oklahomi uzme poslednju zagarantovanu sumu od 4.321.352 dolara i postane slobodan agent, sasvim izvesno “obiti banku” i postati jedan od najplaćenijih centara u ligi, s obzirom da ih je danas 36 bolje plaćenih od njega. A, obijanje banke svakako je posao koji mu je bio suđen i kojim bi se, ovako ili onako, bavio u životu…

“Smrdi kao da vam neko sve vreme prdi u lice, ali naviknete se”, opisao je Adams memlu s kojom žive njegovi bivši sugrađani u rodnom gradu.

Ako ćete pomisliti da je digao nos i da “prdi” po zavičaju, nije to slučaj. Jezera oko Rotorue prepuna su gejzira, iz kojih zajedno s uzavrelom vodom u vazduh “poleće” i sumpor, a sumpor ima vonj pokvarenih jaja, isti onaj koji će vas povremeno zapljusnuti dok pijete kafu na splitskoj rivi, s obzirom da se izvorišta sumpora nalaze nedaleko od obale ovog lepog dalmatinskog grada.

“Braća su me maltretirala tako da sam često plakao kao klinac”, prisetio se Stiven u razgovoru s novinarom mreže ESPN.

“To je bio jedini način odbrane koji sam imao. Nije vredelo da im kažem da prestanu. Samo sam plakanjem uspevao da prizovem oca. On je bio moja laka konjica”.

Njegov 211 centimetara visoki otac, Sid, oficir Kraljevske mornarice Novog Zelanda, godinama je bio jedina, ali sasvim dovoljna zaštita za najmlađeg sina, iako je imao već 60 godina kada je Stiven rođen. Kada je mali Stiven porastao dovoljno da zaista upozna svog heroja, Sid je uveliko bio daleko od vojničkog života, osakaćen usled teške saobraćajne nesreće u kojoj su mu stradale obe noge.

Nedugo zatim, Sid ih je sve napustio, jer je kao težak invalid lako izgubio borbu sa rakom i to je bio početak pravog pakla za Stivena, koji je shvatio da čvrge od starije braće nisu nešto najgore što može dečaka da zadesi. Napustio je školu, a da to nije rekao nikome. U vreme časova počeo je da visi sa tipovima iz lokalne bande po imenu Mongrel Mob, iako nikada nije postao punopravan član. Brat. Kako god…

“Inicijacija je bila brutalna”, rekao je.

“Uglavnom bi ‘ubili Boga’ u vama pre nego što bi vas primili, tako da nisam bio zainteresovan”.

Stiven je, bez obzira na razlog, doneo najvažniju odluku u životu, ali je i dalje bio u beznađu, iz kojeg ga je izvukao jedan od starijih burazera, Voren. U to vreme, njihova sestra Valeri uveliko je bila nacionalni heroj kao zlatna iz Pekinga 2008. i Londona 2012. i mnogi su je poznavali i rado joj se javljali.

Voren je i sam bio košarkaš, toliko dobar da je bio povremeni član reprezentacije Novog Zelanda, tako da je poznavao Kenija Mekfejdena, a Keni Mekfejden je pre dolaska na Novi Zeland 1982, kada je počeo da radi na razvoju lokalne košarke i postavlja standarde, bio student Vašingon Stejt univerziteta, a na Vašingon Stejtu ga je trenirao Džordž Reveling, a Džordž Reveling…

Da ne davimo, uglavnom preko svih veza i poznanstava, problematični Stiven, koji je napustio školu, dobio je 150.000 dolara vrednu stipendiju na koledžu u Velingtonu, prestonici i drugom najvećem gradu na ostrvima, do kojeg mu je bilo potrebno šest sati vožnje ka jugu…

Pojavio se tamo u “prnjama”, s masnom kosom do “pola” leđa, brkovima i bradom. Slabo je čitao, a još slabije pisao i, kako sam kaže, radne navike su mu bile najgore od svega navedenog.

“Nikada ranije u životu nisam nosio kravatu. Ja sam bio domorodac. Moji sadašnji prijatelji, kada su me prvi put videli, pitali su se: ‘Ko je ovaj ubica?’ Osećao sam se zaista neprijatno i neprilagođeno u početku”, ispričao.

Pravila oblačenja bila su striktna. Kravata i “fancy” crvena jakna sa belim krstom na leđima, kao jasno podsećanje na to ko upravlja Novim Zelandom i ko je pre više od jednog veka osnovao “Scots College”, prestižni prezviterijanski koledž.

Prezviterijanstvo je oblik protestanizma, koji je nastao u Škotskoj u XVIII veku, a koji je u najvećoj meri zaživeo u udaljenim kolonijama Ujedinjenog Kraljevstva.

Viši u proseku za glavu od vršnjaka, neadekvatno obučen, sa gotovo nenadoknadivim zaostatkom u osnovnom obrazovanju, Stivenov ulazak u društvo potomaka velingtonske buržoazije nije bio lak, ali “lako” nije nešto na šta je on bio naviknut. Mekfejden je pronašao profesora koji je bio spreman da se založi za Stivena, pripremi ga i bude njegov mentor.

Kada su mu posekli “žbunje” s glave, obrijali ga – Stiven sam kaže i oprali – profesori su zapravo otkrili šarmantnu osobu koja nikada nije želela da izabere život u getu, već je bilo obratno.

Sam Mekfejden napravio je žestok dril za Stivena, već u 6 ujutru morao je da se pojavi u košarkaškoj dvorani, da bi odradio trening pre nego što počnu časovi, a potom ga je čekalo još dva sata treninga popodne. To je trajalo godinama!

“Navukao sam se na to što sam postajao bolji i bolji. Trener je pred mene stavno postavljao nove ciljeve, pa mi je tako jednom rekao da ću dobiti par novih cipela ukoliko uspem da ‘prikucam’ loptu u obruč iz ofanzivnog skoka, što nikada nisam uspeo da uradim. Ali, u igri… Pokušavao sam, pokušavao i nikako nisam uspevao da je ‘prikucam’, bila mi je potrebna godina. Konačno, tokom jedne utakmice, dogodilo se. Bio sam neverovatno ‘napumpan’, osećaj je bio sjajan. Kada sam konačno uspeo, uopšte mi nije bilo stalo do cipela. Tada sam već bio zavisnik od uspeha, od novih dostignuća, to me je ‘vozilo'”, ispričao je Stiven.

U to vreme imao je 16 godina i već 208. Rastao je i fizički i košarkaški, pa je počeo da privlači pažnju javnosti. Mekfejden je još jednom iskoristio veze koje je imao i poslao je kompilaciju Stivenovih nastupa kako bi mu obezbedio pozivnicu za “Adidas Nations” internacionalni kamp talenata u Los Anđelesu.

To je bio prvi put da je Stiven napustio Novi Zeland, koji iz naše perspektive mnogi smatraju “krajem sveta”, iza kojeg možda postoji “neki Fidži”.

“On je pravo malo čudo, jer tamo nema mnogo košarke. Ali, došao je odakle dolaze snažni, jer su oni skroz u ragbiju. Ipak, da nije imao Kenija pored sebe, nema šanse da bi danas bio tu gde jeste. Našao ga je, zgrabio ga je, učinio da ga vidimo”, rekao je Mark Brajant, asistent u stručnom štabu Tandera, koji je nekoliko puta radio sa Adamsom na kampovima, pre nego što je OKC potrošio 12. pik baš na njega.

Gomila kompromisa morala je da bude napravljena u Stivenovom slučaju, pa je tako Kaliforniji nastupao za reprezentaciju Latinske Amerike, jer osim njega, nije bilo nikoga iz Okeanije. Ali, Adams je tada već bio dovoljno stabilna ličnost, da je mogao da bude i Peruanac, nakon što je kao latentni pljačkaš bio primljen u Scots College i uspeo tamo.

“Na Scotsu se dogodilo da su u meni zapalili vatru, oči su mi se otvorile širom, sada sam zainteresovan za sve živo”, kaže Stiven.

Godina na Notr Dejmu u Masačusecu, gde je završio srednju školu, pa godina na Pitsburg univerzitetu, tek u Oklahomi su procenili da je 2013. Adams postao dovoljno obučen i čvrst za NBA i, možda, nisu bili u pravu, ali nisu ni želeli da dozvole da im se dugo praćeni i neobrađeni biser nađe na tuđoj ogrlici…

“Pik” koji su dobili u razmeni sa Hjuston Roketsima u kojoj su se – dozvolite autoru na stavu – otarasili Džejmsa Hardena, iskoristili su da pokupe Adamsa i odmah ga pridruže ekipi. S obzirom na to kako su potrošili kusur od “Brade”, neminovno su “rukiju” nabili pritisak, no… Nije prošlo mnogo a on se izborio s njime.

S prosekom od 25 minuta u igri ove sezone, Adams se popeo na rekord karijere od 11,4 poena uz 61,3 procenta iz igre i 9,5 skokova.

Usput, uspeo je da izgradi reputaciju momka koji ne da na sebe i na kog sve manji broj “žestokih momaka” NBA lige diže ruku.

“Njega nije lako impresionirati, on ne shvata sve ozbiljno… Mislim da to ima veze s kulturom iz koje dolazi. On je potpuno na zemlji i u fazonu je: ‘Saberi se’. On nije odrastao sa snovima da nastupi u NBA ligi i to se oseća”, kaže njegov saigrač Nik Kolison.

Nisu samo rivali žestoko dočekali novajliju iz zemlje ragbija, prvi koji je udario na njega bio je tokom letnjeg kampa saigrač, Kendrik Perkins, koji ga je već na prvom treningu u igri 1 na 1 “zabo” laktom u grudi, okrenuo se ka njemu i urliknuo:

“Ja sam jedino što vredi ovde!”

Kažu da se Adam samo nasmejao.

“Odmah si mogao da vidiš da je mali došao na posao, ništa drugo. Mislim da čak nije znao ni ko su njegovi budući protivnici. Nije tražio put ka zvezdama. Ma, bolelo ga je dupe…”, ispričao je kasnije Perk.

I to je bilo tačno, jer Stiven bukvalno nije znao ništa o NBA ligi. Jedan od njegove starije braće imao je prevaziđene verzije video igara dok su bili klinci.

“Igrali smo to nekad, Peđa Stojaković je bio najbolji”, kaže Stiven, uz opasku da je drugi brat u sobi držao poster Lerija Birda.

Međutim, Stivenov stil igre i mogućnosti generalno, bile su daleko, daleko drugačije od prefinjenog šuta Birda i Stojakovića. U prvoj sezoni sve se svodilo na rvanje, guranje, fauliranje, saplitanje, padanje i sudaranje, što je nerviralo zvezde lige, tradicionalno arogantne prema novajlijama iz inostranstva.

Nejt Robinson ga je udario pesnicom u stomak. Vins Karter laktom u potiljak. Džordan Hamilton ga je ‘nabo’ u rame. Leri Sanders ga pogodio laktom u vrat. Zak Rendolf ga je udario u vilicu, što je bio potez koji ga je izbacio iz sedme utakmice prve runde plej-ofa između Tandera i Memfis Grizlisa pre dve sezone.

Prošle, Nik Jang je izbačen kad je krenuo pesnicom na Adamsa, a kasnije je nazvao Stivena “podmuklim prljavim igračem”, čiji ga je stil igre naterao da “izgubi razum i prijavi se u ludaru”.

Ali, ako je neko bio lud u celoj priči, to nije bio Stiven. Jedina ludost bila bi da je, poput mnogih novajlija van granica SAD, popustio pod negostoljubivošću NBA “domorodaca”. Zapravo, njih je više iritiralo to što je Adams ostajao uglavnom hladan kao jezera u kojima se kupao kao dete, kada bi ga neko provocirao.

“To je zato što sam želeo da slušam savete trenera. Moj trener Skoti Bruks je stalno vikao na mene i tražio da ne reagujem, jer će to nauditi timu. Tako da, boli to… Ali, istrpiš, jer ne želiš da naudiš timu”, rekao je Adams i potvrdio ono što i drugi pričaju o njemu, da nije došao da postane zvezda, već da radi posao.

A, radi ga sve bolje!

“Stiven ne raguje. Ako neko reaguje, to su oni… Ipak, uglavom Stiven započne”, sa osmehom kaže asistent, Brajant.

Adams kaže da nema vremena za tuču, već da intenzivno studira igru Tima Dankana i Marka Gasola, jer je u međuvremenu naučio ko je ko u ligi i shvatio od koga može da nauči nešto korisno. Ligaški deo sezone završio je kao 12. najkorisniji defanzivni igrač u ligi i među Top 50 je kada je ofanzivni “real plus-minus” rejting u pitanju.

“Sve je to veoma sporo. Biće mi potebno mnogo vremena da stvari dovedem tamo gde želim da budu. Daleko sam, ali trudim se. Navikao sam na duga putovanja”, kaže Adams.

Međutim, ne postoji “plus-minus” indeks koji može ovo da izračuna – na Stivenovim kampovima na Novom Zelandu, iako igra tek treću sezonu u karijeri, već trenira preko 1.000 dece i on nije čekao kraj košarkaške karijere kako bi deo novca koji je zaradio “vratio” tamo gde je sve počelo. Praktično je prvu veliku zaradu potrošio na to.

Lično je platio školarinu za nekoliko najtalentovanijih polaznika kampova, koji dolaze iz siromašnih porodica, baš kako se dogodilo i njemu i svi su upisali “Scots College”. Kažu da je jedan klinac posebno talentovan i da ima NBA potencijal.

I, za kraj, Kolison nam je otkrio još jednu tajnu vezanu za Stivena – glad!

Ali, ne glad za uspehom i usavršavanjem, već onu pravu, glad za hranom.

“On jede od ujutru do uveče. Kad smo išli u Majami, nekoliko nas otišlo je u ‘Whole Foods’ posle treninga. On je odatle otišao u neki italijanski restoran, a posle toga na suši i na kraju se pojavio na večeri. Kada je došao na večeru, naručio je aperitiv, dva predjela i onda počeo da jede. Stalno slušate o Majklu Felpsu i beskonačnim kalorijama. Nikada nisam razumeo o čemu se tačno radi, ali imam Stivena da mi objasni”, kaže Kolison sa osmehom.

“Sve ću probati”, kaže Adams.

“Ali svinski testisi na Kineskom Tajpehu (Tajvan) su bili previše. Mada, nije bilo loše kako je izgledalo. Tamo sam probao jedno jelo, koje se u prevodu zove ‘Monah skače preko ograde’. To je riblje jelo sa mnogo nekakvih začina. Bilo je savršeno, čoveče, kao poezija. Imalo je sve što poželiš kad sedneš za sto”, sa zadovoljstvom je ispričao Adams na kraju ove nezaboravne priče.

Eto, čisto da znamo nešto više kada ga sledeći put budemo gledali u sitne sate…

N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mreža Twitter | Facebook i UŽIVO na ovom linku.