„Poznajem čoveka koji mu je pomoćnik ovde u Kini, pokušaću da se dogovorim sa njim nešto“. Neočekivani susret sa uticajnim prijateljem u hodniku pekinške dvorane između dve polufinalne utakmice Svetskog prvenstva probudio je nadu da mitologija može da se pretvori u lično iskustvo.

Kobi Brajant bio je na 50 metara od mene, ali kao na drugoj planeti kad je mogućnost intervjua u pitanju. Na kraju nisam odigrao sa njim jedan na jedan, ionako nisam poneo steznik za koleno. Nekoliko minuta kasnije Kobi se pojavio u konferencijkoj sali u kojoj je vladala bolja atmosfera nego u samoj dvorani. Komešanje, komentari i ogromna želja da se postavi pitanje, pa makar ono bilo i glupo. Jer, ako postavite pitanje i Kobi odgovara, gledaće u vas. Pogledaćete Mambi direktno u oči, ali sa bezbedne razdaljine. Nisam ništa pitao Kobija, za mene je dovoljno bilo saznanje – Kobi Brajant je stvaran, postoji. Video sam svojim očima.

Nisam bio od onih koji su se budili noću da bi gledali NBA. Ostajao sam budan sve vreme, a dan koji bi sledio je bez koske leteo u kantu za smeće. U Srbiji su to bili počeci dial up interneta. Miloš i ja bismo se vratili iz grada kod njega, onda skidali neku hip-hop pesmu (recimo Xzibit – Multiply) dva sata sa interneta, slušali je do iznemoglosti, taman dok ne bi počeli Kingsi i Lejkersi nešto pre pet ujutro.

 Za Sakramento Kingse su igrali ljudi, sa vrlinama i manama. Navijali smo za Peđu i Divca i svi njihovi saborci su automatski postali naši, kao da smo sinoć do kasno sedeli u kafani. Za Lejkerse su takođe igrali pojedini ljudi, ali su igrali i Kobi Brajant i Šakil O‘Nil. Mitska bića. Nešto protiv čega nemate šanse. Video igrica podešena na najteže. Uradite sve kako treba i opet nije dovoljno. Šek realno ne može da bude pravi idol prosečnom srednjoškolcu. Ne zato što nije dobar igrač ili nije zabavan, štaviše, nego ono što je on radio je bilo nemoguće i oponašati. Imao je 150 kilograma i unosio je pola hale u koš, ko to može da uradi sa 17 godina?! Ali zato Kobi… Kad bi pogodio fadeaway šut na basketu, tinejdžer bi pomislio da li je izgledalo bar približno lepo kao što je Brajant izvodio. Sad kad je stariji zna da nije, ali ko može detetu da zabrani da bude Kobi. Kingsi bi uvek izgubili od Lejkersa kad je bilo važno. Brajant je bio i uzrok i posledica. Jedan od dva glavna uzroka izostanka titule Sakramenta, što je kao posledicu imalo da ga nisam voleo. Mi uvek volimo da se suprotstavljamo najvećima, u košarci to valjda ima najviše smisla. Znali smo i da pobedimo ponekad, ali Kobija nismo uspeli.

Nekoliko godina kasnije počeo sam da radim na Sport klubu. Belgijski fudbal, odbojka na pesku, hokej…šta treba. „Prenosićemo NBA ligu od sledeće sezone“, reče urednik u prolazu dok sam se spremao za okršaj Muskrona i Žerminal Beršota. Nikada se nisam javljao da odgovaram na času, ali ovoga puta sam podigao dva prsta. Nije prošlo mnogo, a već sam radio finale Zapada između Lejkersa i Finiksa. Trener Sansa Alvin Džentri igrao je zonu skoro svih 48 minuta svake od utakmica u pokušajima da destabilizuje napad Lejkersa. Oni su tad već uveliko bili bez Šeka, dakle jedno mitsko čudovište manje. Ipak, Brajant je pogađao iz svih pozicija. Bio je jedan trenutak kad je pogodio šut iz kornera iza table u blizini klupe Finiksa. Neko je aplaudirao, neko mu i direktno čestitao. Srđan i ja smo zajedno radili finale protiv Bostona. Ruku na srce, u sedmoj utakmici u Stejples centru sudije su značajno pomogle domaćinu. Bila je to peta tiula NBA šampiona za Kobija, druga bez O‘Nila. Mnogo mu je pomogao Pau Gasol, ali je Brajant opet pogađao na neverovatne načine i bio MVP finala.

Tri godine kasnije kolega Radojević i ja smo zajedno sa najupornijim gledaocima prisustvovali promeni era. U Stejplesu su igrali Lejkersi i Golden Stejt. Ekipu iz LA je trenirao Majk Dantoni, imali su ogromnih defanzivnih problema i grčevito su se borili za plejof. U martu i aprilu Brajant je igrao praktično cele utakmice kako bi uveo ekipu u diogravanje. Dva puta se Kobi povređivao na utakmici protiv Voriorsa. Uhvatio se za jedno pa za drugo koleno posle duela sa Festusom Ezilijem, da bi negde oko sedam ujutro po našem vremenu, pri rezultatu 107:109 krenuo u prodor pored Herisona Barnsa. Odmah posle pada znao je o čemu je reč. Izveo je dva slobodna bacanja, pogodio za izjednačenje i 34. poen i uz pomoć Roberta Sakrea otišao u svlačionicu. Pokidao je Ahilovu tetivu. Lejkersi su na kraju pobedili sa 118:116 jer su veliki doprinos dali Dvajt Hauard i Pau Gasol. Stef Kari je ubacio 47 poena, Klej Tompson 25, scena je bila spremna za nove protagoniste. Uz renoviranje sastava i stručnog štaba već sledeće sezone su osvojili titulu.

Tri godine i jedan dan kasnije Kobi Brajant je odigrao svoju poslednju utakmicu u karijeri. Protiv Jute je promašio prvih pet šuteva a onda ubacio 60 poena. Divili smo se svakom šutu. Nanizao je 17 poena u poslednjih šest minuta za pobedu. Aplaudirali su i plakali presdtavnici nekoliko generacija, od Džeka Nikolsona, preko Snup Doga, do Džej Zija i Dejvida Bekama. Većim delom karijere su mu vikali da ponekad i doda, samo su te večeri svi vikali „šutiraj“. Kad je rekao Mamba Out, nismo bili toliko tužni jer je povreda već nagovestila kraj karijere, a imao je širok osmeh na licu.

Sve u vezi Kobija Brajanta i njegove karijere bilo je kao na filmu. Uvek je on bio glavni, i kao pozitivan na terenu i negativan u natežoj epizodi usled optužbi za silovanje. Najveće zvezde su samo oni koji nešto rade na poseban način. Nije poenta samo ubaciti loptu u koš, već i kako. Tu je Kobi bio neprevaziđen, estetski savršen, možda čak i ispred Majkla Džordana, iako je poređenje bilo neminovno zbog uspeha i puta koji su imali. Kobi je preuzeo ligu od Letećeg i to sa takvom lakoćom da i ono što podseća na Majklove pokrete nije tumačeno kao kopija već nešto autentično.

Rođen sam one godine kad je Majkl Džordan ušao u NBA ligu, a jasno se sećam njegove tri titule u drugom mandatu. Sećam se i prve tri, ali nije to to. Međutim, Kobi je počeo da vlada dok sam bio u srednjoj školi, kad se praćenje sporta podiglo na viši stadijum razumevanja. I Kobi je moj Džordan, a to mogu da kažem da se ne postidim. Da mi neko stariji ne kaže: „E, kako je to bilo u moje vreme“. Pa bilo je i u moje. Nije poenta u tome da li je Brajant bio bolji od Džordana, već da je donosio svoj spektakl, utoliko veći jer se sve dešavalo u Los Anđelesu. I do pre nekoliko meseci sam mislio da Kobi Brajant ne postoji. Da je to neki super heroj koji radi šta hoće a da su ostali tu da upotpune scene. Da kad opsuje na srpskom, to je zapravo neka scena za ovdašnje tržište, da nas Kobi malo i usreći posle brojnih poraza koje je naneo Kingsima. Mislio sam da me drug iz LA laže da ga je sreo u prodavnici kako u papučama kupuje Koka Kolu. Sve je bilo previše veliko u vezi sa njim da bi bilo stvarno. Boravak sa njim u istoj prostoriji u Pekingu donekle je uticao da poverujem da je čovek. Svi smo ga opčinjeno gledali, holivudska zvezda sa parketa. A onda je poginuo. Najveća sportska smrt u istoriji. Čak je i u tome poseban. Kobi Brajant je otišao u 42. godini. Tako mlad a otkad znam za sebe, znam i za njega. Pratio sam celu njegovu profesionalnu karijeru i kao navijač i kao komentator. I nije mi bio idol, češće sam navijao da izgubi. Ali je uvek predstavljao nešto nedostižno, bio je mit. Ali izgleda da tako nešto ne postoji, jer ako Kobi Brajant može da pogine…

Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad