Darko Miličić uspijeva sa vremena na vrijeme da šokira sve svojom iskrenošću.

Ovog puta je to uradio u razgovoru za grčku „Gazzettu“ kada je napravio kratku retrospektivu o svojoj karijeri od kada je kao drugi pik ušao u ligu 2003. godine. Bio je izabran odmah nakon Lebrona Jamesa, a ispred Dwyanea Wadea, Carmela Anthonyja, Chrisa Bosha…

Sada, godinama kasnije, postao je svjestan i sam da je mogao i morao da uradi više. Ipak, ne sviđaju mu se kritike nimalo.

„Mnogi će vam pričati priče o meni i o tome šta je trebalo da radim u karijeri i kako je trebalo da igram košarku, ali niko od njih ne razumije kroz šta sam sve prošao u NBA ligi, da je to bio najteži period mog života. Nisam mogao da zamislim, kada sam imao 16-17 godina, da će košarka postati moja najveća noćna mora“, počeo je Miličić.

Istakao je da je trebalo da radi mnogo, mnogo više, a da manje priča.

„Postoje ljudi u životu koji vam daju šansu, ima i onih koji vas vole i oni koji vas ne vole, treneri koji će vam dati priliku i oni koji misle da ste potrošna roba. Najveći problem za mene u Americi bio je što sam pokušavao da pronađem j***** razlog zbog kog nisam uspješan. Nisam se gledao u ogledalo, već sam gledao ljude oko sebe i smatrao da oni hoće da me povrede. Mislio sam da sam ja savršen, ali sam se za*****. Samo sam pričao, konstantno sam pričao. Da sam radio onoliko koliko sam pričao, igrao bih košarku i danas.“

Kada je stigao u SAD mislio je da je Bogom dan.

„Odlazak u NBA bio je veliki korak u mojoj karijeri, bio sam klinac, htio sam da se sukobljavam sa svima. Smatrao sam da sam najpametniji, najtalentovaniji i da sam igrač koji ne može da podbaci. Nisam radio, nikoga nisam slušao. Kada sa 18 godina dođete tamo, onda mislite da ste najpametniji. Došao sam u šampionski tim i nisam ih poštovao, bio sam suprotnost od onoga što su od mene očekivali. Milsio sam da niko ne treba ništa da mi priča, da imam svoj put. Krivio sam cijeli svijet, bilo je to bolno iskustvo za mene i ljudi to ne shvataju, vjerovali su da sam sretan samo zato što sam dio lige, ali sam ja želio da budem lider.“

Smijao se i Benu Wallaceu kada je promašio čitav obruč sa linije za slobodna bacanja.

„Smijao sam se ljudima kojima nisam smio. U Detroitu sam se smijao Wallaceu koji je poslao ‘airball’ sa penala. Toliko sam se smijao zbog toga na klupi. Pričali su mi da se ne smijem, da je on ‘All-star’ igrač, ali sam im odgovarao ‘kakva je to zvijezda, kad ne može da pogodi bacanje'“.

Par godina kasnije mu se sve vratilo.

„Samo dvije godine posle toga i ja sam počeo da promašujem penale. Wallace je jedan od najvećih radnika koje sam ikada sreo. A mali se**nja mu se smijao. Neko ko je vjerovao da mu se to nikada neće desiti. Bog te tako kažnjava kad si arogantan.“

Više puta je isticao koliko ga je samoljublje Kevina Lovea nerviralo.

„Vidio sam tamo ljude kojima je statistika bila bitnija od svega, gledali su broj poena i skokova, nije im bilo važno da li tim dobija ili gubi, nisam mogao da vjerujem šta gledam. Tražili su mi da se izvinim Kevinu, zašto da se izvinjavam plačljivku? Objasnio sam generalnom menadžeru da razumijem da je on važan igrač za tim i da je ‘All-star’, dali da ne mogu da prihvatim da je čovjek srećan ako ima 20 poena i 15 skokova, a tim da izgubi.“

Priznao je da je na neke treninge dolazio pijan, a onda je i ispričao anegdotu sa Igorom Kokoškovim.

„Uhvatio me je i vikao je ‘se**njo, smrdiš na alkohol’. Nije me bilo briga, nije me zanimalo što sam pijan. Izlazio sam iz klubova u 7 ujutru i dolazio na trening u 9. Htio sam da im pokažem da griješe što me ne ubacuju u igru. Imao sam 18 godina, došao sam u šampionski tim i bio sam pijan na treninzima. Htio sam da uspijem, ali sam to radio na pogrešan način“, zaključio je Miličić.