Zoran Kesić, novinar, voditelj i autor popularne emisije 24 minuta iz Srbije nastupao je u Sarajevu sa priredbom "Zoran Kesić - priče, pesme". Kesić je govorio za N1 o lajt motivima svog performansa, emisiji 24 minuta, društveno-političkim prilikama u regionu, bošnjačkim, srpskim, hrvatskim rovovima ali i o posebnoj naciji za gadove svih nacionalnosti, vjera i boja kože.

Donosimo kompletan razgovor. 

Da li je to stand up komedija, predstava, društveno-politička satira ili jednostavno set priča baziranim na stvarnim događajima koje ljudi trebaju da čuju?

Najbliže je ovo treće, ja to zovem priredba. To je i malo retro, stara reč koja malo podseća na srećne dane, jednu veliku Jugoslaviju kada su bile priredbe, raznim povodima. Te moje priče se razliku od mesta do mesta. Nije ista priredba u Dubaiju, Kragujevcu, Sarajevu ili Chicagu. Svaka priredba je obojena mestom na kojem se dešava. Ja pišem sigurno 30-40 posto namenskih materijala za Sarajevo. Te priče i pesme se sa svakim gradom razvijaju, bujaju, šire, granaju. Meni je to zanimljivo jer ja nisam glumac, nego novinar. Tekst koji izvodim je moj, autorski – koji proizilazi iz novinarskog, šta se dešava u tom gradu u kome nastupam, koje teme njih zanimaju, pogađaju, bole i poput naše emisije se poigram sa tim temama.

S obzirom na sva iskustva, putovanja, priredbe i iskustva kroz posao – direktno pitanje – gdje mi to živimo?

Ima jedna knjiga zove se ‘Apsurdistan’. Mi živimo u Apsurdistanu u jednom regionu gde je nenormalno normalno, gde se laž plasira svakodnevno preko medija i predstavlja se kao istina. Dakle, zamazivanje očiju, patetika, melodrama, glumatanje, prenemaganje – sve je to manir političkih elita, a sve zarad njihovog ostanka u fotelji. Mi kao konzumenti medija smo dužni da to trpimo svakodnevno. 

Publika se tokom nastupa Zorana Kesića smije, smije se i tokom emitovanja emisije 24 minuta. Međutim kada se nastup završi, kamere ugase – publici ostane samo da plače. Da li je to pravi odraz svega?

To je paradoks i naše emisije i priredbe, da je cela obavijena humorom, šalom, satirom, ali je celokupan dojam više gorak nego sladak. Nažalost, humor naš proizilazi iz gorčine, muke, nerviranja iz jeda i odtuda finalni rezultat nije relaksiranje, nego, da izvinete ‘je*ote gde ja živim’. To je finalni utisak.

Kada bismo živeli u nekom srećnijem, uređenijem društvu, ja verujem da bi finalni utisak bio drugačiji. To bi bila neka slapstick komedija, pita u lice, back to the basics, Buster Keaton, Charlie Chaplin, ali nažalost – ja ne mogu da se bavim tom vrstom humora jer mi je mnogo izazovnije da se bavim onom vrstom humora koja targetira ono što mene lično nervira, a to je ovo što smo pomenuli – laž i političare.

Srbija 18 subota za redom ima protest “Jedan od pet miliona”. Hipotetička situacija: Izađe Aleksandar Vučić i kaže da silazi sa kormila države, raspušta stranku, uredite državu po svom viđenju – koji je najbolji i nagori scenario koji može da se desi? Ima li ga uopće?

Teško mi je da zamislim situaciju da bi on tako nešto uradio i tako nešto se neće dogoditi. Ja prije svega mislim da protesti izražavaju bunt naroda protiv ovoga što smo pričali, laži, obmanjivanja. Da budem precizan, jednom delu ljudi je to dosadilo.

Nismo veverice da nas non-stop lažete, prozreli smo vašu laž. Kada i ako, jednog dana, ovaj režim bude otišao na klupu za rezervne igrače, pa možda da opet sačekamo priliku da opet uđe, ako ovi ne budu dobri, da se uspostavi poštovanje, medijske slobode, prava građana, ne tretirati ljude kao glupane. Za početak to. Medijske slobode, pravo na dijalog i drugačije mišljenje, i prestanak besomučne kampanje protiv onih koji ne misle isto,meni je to najbitnije kao nekome ko dolazi iz medija.

U Bosni i Hercegovini Bakir Izetbegović izjavi da funkcioner stranke nije napao čovjeka, nego kameru. Dario Kordić, osuđeni ratni zločinac drži predavanja studentima u Zagrebu, Radovan Karadžić je osuđen na kaznu doživotnog zatvora – a nakon svega toga dolazi najava Povorke ponosa, koja je “ujedinila sve nacionalističke grupe”. Možemo li onda reći da mržnja ujedinjuje?

Nažalost, da. To nam je jedna od stvari koje su nam zajedničke, uz one koje bi želeo da budu primarne, koje nas povezuju, a to su smisao za humor, gostoljubivost i spremnost da se našalimo i na svoj račun i račun naših muka i tegoba. Ali nas povezuje i ta ujedinjenost u mržnji i to su ti rovovi o kojima volim da pričam.

Rovove kopaju naši režimi jer im odgovara da budemo ukupani u naše dosadne prežvakane, preživljene i toliko puta već viđene nacionalne, verske rovove. Dakle rov Srbin, rov Hrvat, rov Bošnjak. Svako u svome rovu. E sad, bez obzira da li je taj rov pun gadova i zlikovaca – ali to je srpski rov. Da li je to rov podlaca, prevaranata – ali to su Bošnjaci. Da li je to rov onoga ko bi ti zabio nož u leđa, ali to su naši, Hrvati.

Kada budemo prestali da delimo ljude po nacionalnosti i veri – tada ćemo se izdići. Zanimljiv je meni taj uslov, za tročlano Predsednišvo. Da jedan mora da bude Srbin, jedan Hrvat, jedan Bošnjak. Ok, ali nema veze ako je gad, zlikovac, on ako je Srbin stiče pravo. Dakle, ti rovovi su ono što nas deli i potenciranje ‘naše žrtve, vaše žrtve, njihove žrtve’. Prošlost je ono čega moramo da se sećamo i poštujemo. Ali ja sam čovek sadašnjosti. Kada sam dobio decu više sam počeo da razmišljam o budućnosti.

Želim da verujem da dolaze generacije koje neće zaboravljati ni svoje ni tuđe žrtve, ni grehe naših protiv njihovih, ni njihove grehe protiv naših, ali će primarno biti kako možemo da sarađujemo. Iz sebičnog razloga, da nam bude bolje. Saradnja, kultura, ekonomija, privreda. To mi je mnogo bitnije od prebrojavanja naših, vaših i njihovih. Političke elite u našim zemljicama, plemenčićima podgrejavaju te tenzije kada im treba, a onda stanu na loptu da bi pokazali kako su faktor stabilnosti u regionu. Svađaju nas, pa nas mire. Ne svađamo se vi i ja.

To su riječi nekoga koga bi jednostavno prozvali “domaćim izdajnikom i stranim plaćenikom”. Kakav je život domaćeg izdajnika i stranog plaćenika?

To je neka polica na koju nas često stavljaju, ne samo mene, nego emisiju celu, a ne znaju šta sa nama da rade. Onda nas svrstaju u srbomrsce. Mi koji smo rođeni u Srbiji, valjda planiramo da ostanemo i naša deca, mi smo srbomrsci.

Meni ne smeta da kažem da prezirem zlikovce bez obzira koje su nacije i vere. Meni je zlikovac – gad. Da li je on vaš gad, moj – srpski gad, on je možda nekada imao dobre namere, ali je u međuvremenu postao gad. Ja se zalažem za to da gadovi svih nacija, vera i boje kože izgube pravo na nacionalnost. Samo da budu velika nacija gadova. Onda se gubi ono ‘moža je radio ovo i ono – ali on je naš’. Pa je*iga brate, moj nije. Sticajem okolnosti je rođen na istoj teritoriji, ali je izgubio pravo da se naziva Srbinom, Bošnjakom ili Hrvatom, jer je gad. To treba da promenimo. To treba da promenimo.

A šta ćemo sa ljudima koji se ne nalaze u dominantnim etničkim skupinama. Romi, Jevreji, Mađar iz Srbije… Da li je to naučna fantastika?

Pa izvinite, ja bih se izvinio raznim narodima koji su u manjini. Rođeni su u pogrešnoj zemlji. Život ih nije mazio, šta ćemo. Prilagodite se. Šalu na stranu, ne znam šta bih odgovorio osim da treba da brinemo o svim ljudima koji žive u našim zemljama.

Za kraj, kako komentarišete povratak Olje Bećković i Ivana Ivanovića na male ekrane?

Super. Što više emisija u kojima se može čuti kritički glas vlasti. ‘Utisak nedelje’ je kultna emisija na koju smo se mi nadovezivali, što nam je čast. Ivan Ivanović se sve više bavi političkom satirom. Daj bože da bude što više emisija sa političkom satirom.

Pogledajte video. 

Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija zaAndroid|iPhone/iPad