Objava na Facebooku, komentar, susret. Sve u manje od 24 sata. Tako bi se u najkraćem mogao opisati dirljiv sastanak ranjenog Sarajlije i njegovog spasioca, nakon punih 25 godina. U junu 1995. godine u sarajevskom naselju Marijin Dvor, Ismet Mršević je ranjenog Dževada Pintola sklonio sa ulice. Fotografiju tog trenutka u ratnom Sarajevu napravio je reporter agencije Associated Press, a od tada do jutros - Ismet i Dževad nisu znali ništa jedan o drugome. Sklop okolnosti od prije 25 godina danas se nastavlja - dogovorom o druženju Ismetovog unuka
“Čovjek me uvukao i haustor, došli doktori iz Vrazove i odnijeli me. Ko me ustvari i nosio, i ne znam. Vidjeli se na momenat, to je dvije minute možda, nije ni toliko trajalo. Uhvatio me čovjek za ramena i odvukao, nisam ga dobro ni vidio dok nisam vidio sliku. Nisam uopšte znao ni ko me spašava, ni odakle je doletio. Nigdje žive duše, snajper non stop puca, bio onaj transporter i iza njega raja se krila da bi došli do Vrazove”.
Pročitajte još
Četraesti juni, 1995. Dževad na putu za bolnički pregled biva ranjen snajperskim pucnjem. Iz dometa metka koji bi mogao presuditi, sklanja ga Ismet koji tada radi kao vozač, u prolazu je.
Devetnaesti juni, 2020. Sreću se ponovo. Objava na Facebook stranici Spotted – jedan komentar i ni 24 sata poslije, Ismet i Dževad piju kafu. U jednom susretu – priča o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Životu koji je zamalo prestao, životu koji je nastavio i životu koji tek stiže.
“Nisam razmišljao o tome trebam li izaći il ne trebam. Vidim čovjek leži, plače, zove upomoć. Ja sam to instiktivno tako uradio. Valjda to nešto jače u čovjeku bude”, priča Ismet Mršević.
“On ima unuka, 5 mjeseci. A ja sad očekujem unuku. Pa ćemo nas dvojica i dvoje unučadi, kad prohodaju naravno, u šetnju. Pa eto i nek se oni druže. Možda i prijatelji na kraju postanu. Ako doživimo..”, dodaje Dževad Pintol.
Ismet: Čudni su putevi.
Dževad: Čudni, čudni…
U ključnom trenutku slučajno spojeni, godinama razdvojeni, a onda opet. S razlogom.
“Osjećam se onako ono – teško mi je jutros kad sam čuo na telefon u kolicima da je, bilo mi je jako teško. A opet mi drago što je čovjek preživio jer, s nekim razlogom je ostao da živi. I taj razlog je vjerovatno i to unuče što će sad dobiti. I to mi je drago, a ovo ostalo. Kad sam ga vidio, suze su mi potekle. Eto”, kaže Ismet Mršević.
“Da je baš bilo ovih 25 godina lijepo, nije. Ali eto, kad na kraju sve skontam, neka sam preživio. Sinoć me zove čovjek iz Amerike – pita za njega, kako ćeš reagovat kad ga vidiš? Ne znam rekoh, ili bi ga tukao ili bi mu se zhavalio. Kaže pa što ćeš čovjeka tuć’, spasio ti je život? E baš zato što mi je spasio život. Možda je bolje bilo da sam poginuo. Tadašnja razmišljanja su mi bila takva. A i sad ponekad – ja ne spavam noćima od bolova. Sam sebi kažem – što te onaj izvukao, što te nije pogodilo ponovo… Al’ kad skontam da čekam unuče – neka si ti mene spasio, neka si. Pa makar i trpio bolove”, ističe Dževad Pintol.
“Ali se sve posložilo na kraju kako treba”, zaključuje Ismet Mršević.
Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad
