Džemil Hodžić za N1 o filmu posvećenom bratu Amelu: Projekat "Aleja snajpera" je moja borba, moja osveta

Privatna arhiva-Džemil Hodžić

U okviru Sarajevo Film Festivala je u nedjelju prikazan film italijanske produkcije “Aleja snajpera - Mom bratu” koji prikazuje život Džemila Hodžića kroz njegov dugogodišnji projekat “Aleja snajpera”. Džemil, centralna figura dokumentarca, govorio je o filmu, projektu "Sniper Alley Photo", onome što za njega projekat predstavlja, ali i o svom životu.

Džemil i njegov brat Amel su se 3. maja 1995. igrali napolju kada je snajperista počeo da puca na njih. Amel je sa 16 godina umro u naručju svoje majke. Džemil danas živi u Kataru i radi za Al Jazeeru English kao video montažer u dokumentarnom programu.

“Trenutno montiram film o genocidu u Gazi. Blisko mi je srcu kao Bosancu koji je preživio rat i nekome ko se profesionalno bavi dokumentarnim filmom. Ponekad mi je teško organizovati vrijeme. Ja imam posao od devet do pet. Međutim kada je u pitanju projekat Sniper Alley Photo, ja nisam imao slobodan dan otkako sam započeo projekat prije pet godina. Nekad je to jedan sat, nekad je to 12 sati. Sada kad sam u Sarajevu to je nekih 16-18 sati konstantnog rada na projektu. Tu postoji jako puno energije i jako puno ljubavi prema rahmetli bratu, domovini, porodici, majci, rahmetli ocu, ali i prema svima onima koji su dali svoje živote za ovu državu”, rekao je Džemil za N1.

“Sve što sam govorio u filmu je došlo samo od sebe”

Autorica dokumentarca u čijem središtu je Džemilova priča, Cristiana Lucia Grilli, je pratila njegov rad i kontaktirala ga u oktobru 2022. godine. Džemil kaže da je do snimanja došlo veoma jednostavno.

“Autorica filma i njen suprug posjeduju italijansku producentsku kuću Creative Motion. Tražila je da organizujemo sastanak u vezi dokumentarnog filma. Ja sam pristao, ali nisam imao velike nade. To nije bio prvi put da me neko kontaktira tim povodom. Morao sam s njima da uspostavim neku vezu, povjerenje. Kad smo imali prvi sastanak izrazili su želju da rade film koji bi bio baziran na mom projektu i ja bih bio u središtu te priče. Lijepo mi je zvučalo, ali nisam na prvu pristao. Nakon nekoliko sastanaka sam vidio njihov pristup i ljubav koju oni posjeduju prema Bosni i Hercegovini i Sarajevu i odlučio sam da im dopustim da uđu u moju kuću, da snimaju, da rade film o meni, mami, mojoj porodici i projektu. Tako se rodilo jedno lijepo prijateljstvo”.

Dalje je govorio o procesu snimanja filma i o tome kako su ga on i njegova majka podnijeli.

“Nisam se spremao. Sve što sam govorio u filmu došlo je samo od sebe. Otvori se komora i počnu se dijeliti stvari za koje ni ja nisam bio svjestan da ih se sjećam i da ih imam u sebi. Ja sam i sebe u momentima iznenadio zbog stvari o kojima sam govorio. Za mamu je to bilo puno teže, traumatičnije i kompliciranije. I na premijeri filma joj nije bilo lako. Zadovoljna je sa filmom i premijerom, ali možda nema iskustva kada su intervjui u pitanju. Meni to već pada na lakši način”, izjavio je Džemil.

Film “Aleja snajpera-Mom bratu” je dostupan online, te se može pogledati OVDJE.

“Projekat Aleja snajpera je moj neplanski životni poziv”

Džemil u sklopu projekta “Sniper Alley Photo” (Aleja snajpera) prikuplja fotografije ratnih reportera iz perioda opsade Sarajeva. Reakcije ljudi sa fotografija su različite, a on kaže da nisu svi spremni na neku vrstu saradnje.

“To je najnormalnija stvar i ja to razumijem. I ja sam prije nekoliko godina bio isti. Da je neko tada pronašao moju sliku možda bih je uzeo, ne bih se nikome javio i prešutio bih. Različiti su razlozi i reakcije. U petak smo pronašli jednu djevojčicu, sada već odraslu osobu. Ona je to podijelila i u petak, sedam dana nakon pronalaska slike, će se naći na kafi sa fotografom koji je igrom slučaja trenutno u Sarajevu. Neko to ne bi podijelio, a neko bi podijelio javno da izađe u medijima. Nismo svi isti i nismo svi spremni na isti način. Nisam ni ja bio spreman 24 godine i odjednom je više razloga i faktora uticalo na to da sada razmišljam i radim ovako”.

Ljudima je jako teško pričati o onome što su preživjeli u toku opsade. Džemil je unatoč traumi uspio da stvori korisnu platformu da služi kao sjećanje na ubijene.

“Rad i projekat mene nadahnjuju. Svu negativnu energiju usmjerim tamo. Ne doživljavam rat od prije 30 godina na način da me proganja. Meni ovo dolazi jako prirodno i projekat doživljavam kao neki neplanski životni poziv”.

“Mora se znati ko je ko”

Kako bi došlo do sistematskog suočavanja sa prošlošću bitna je institucionalna i porodična edukacija djece. Džemil je mišljenja da djeca trebaju znati činjenice o ratu, ali pravovremeno.

“Ne možete o genocidu u Srebrenici pričati djetetu od deset godina, ali možete djetetu od 14. Roditelji nekad pretjeruju. Djeca su izložena pornografiji, kriminalu, igricama, Tiktoku, Instagramu, a pravi se problem od ratne tematike. Mislim da je to jako loš pristup, ali da je to i ideološki i politički određena stvar da se neki događaji i činjenice zaborave i da se sklonu iz javnog života”.

Dodao je da je taj narativ osjetio i na svojoj koži.

“Da ja to nisam uzeo u svoje ruke niko nikad ne bi pričao o Amelu i meni. Da je neko drugi pisao o Amelu ne bi se reklo da je Amel ubijen, nego da je Džemil izgubio brata i da bi Amel danas bio poznati umjetnik, ali se desio neki rat. Ako se moja djeca igraju u parku Safeta Zajke oni moraju znati ko je Safet Zajko, moraju mu odati počast. Mora se znati ko je ko i šta je ko radio u ovom ratu koji smo mi preživjeli”, kazao je Džemil.

“Nepravda je pokretač mog rada”

Govorio je o tome šta je njegova motivacija za rad. Džemil kaže da za njega određeni zvukovi, vatrometi i ratni filmovi nisu okidač, ali nepravda jeste.

“Ona je za mene ogroman okidač. Ti problemi, te nepravde koje nam se dešavaju i dan danas su ogroman pokretač za ovaj moj rad. Ovo je moja odbrana. Ovo je moja osveta. Ovo je moj način da se borim sa ideologijom “Velike Srbije” i poricanjem genocida. Da nas je 1000 ovakvih ne bi bilo dovoljno koliko nas obasipaju negativnim, lažnim i izmišljenim informacijama”.

Džemil je na kraju govorio kako raditi na tome da se rat, opsada i genocid više ne ponove.

“Kada bih imao mogućnosti i autoritet prvo na čemu bih radio je uspostava fabričkih postavki, to jeste Republike Bosne i Hercegovine. Moramo se pokazati kao nacija koja želi ovu BiH onakvu kakva je priznata 1992. godine, multikulturalna i multinacionalna”, zaključio je Džemil Hodžić.

Priredila: Amila Mrkonja