Na današnji dan 1994. godine, srpski snajperista je ubio sarajevskog dječaka Nermina Divovića. Tog 18. novembra Nermin je imao samo sedam godina. Napunio ih je dan prije. Njegova majka Dženana Sokolović pogođena je prva dok je bila trudna, a isti meta je potom pogodio Nermina u sljepočnicu. U razgovoru za N1 prisjetila se tog najtežeg dana koji joj je zauvijek promijenio život i u jednom trenu oduzeo dvoje djece.

“Primirje je bilo. Bila sam kod svekrve, čovjek mi je bio na terenu na Treskavici. I hajde, u školu se išlo po podrumima na Bistriku. Okupala sam ih navečer (Nermina i njegovu sestru Dženitu, op.a.). Sedam godina napunio. Mislila sam neka ga dole s nanom pa ćemo sutra ako Bog da polako. Sve je bilo uredu. Obukla sam djecu i krenula. Ponijela sam drva da naložim i skuham da se jede. Sve je bilo fino do Muzeja i najednom zapuca”, prisjetila se Dženana.

Ljudi su legli na cestu, a njena kćerka je uspjela pretrčati ulicu. Ona je ostala. Nermin je čuvao za jaknu.

“Metak je prošao kroz mene i njemu direktno u glavu. Ja to nisam vidjela i onda UNPROFOR-ci, Bog im dao zdravlja, priđoše. Ja vidim u jednom trenu mali leži, ali opet mi prošlo kroz glavu – vazda mu otac govorio ‘Nermine kada se puca lezi’. U strahu sam mislila to je. Krvarila sam. Došla je hitna. Ko me je stavio, kako, nisam znala”, kazala je.

“U tebe je Nermin poginuo“

U bolnici je s njom bila i osmogodišnja Dženita koju je kasnije komšinica odvela. Ni ona ni Dženita nisu znale da je Nermin poginuo. Muža su joj povukli sa Treskavice, ali ni on nije imao snage da joj kaže kako je izgubila Nermina. Izašla je iz kuće na svoju odgovornost.

“Muž mi je došao u ponoć i rekao da je Nermin malo ranjen u ruku i da je tu kod mene. Ali mali je bio u mrtvačnici. (…) Kada sam došla kući vidim narod me gleda, niko ništa ne govori. Jedna komšinica, fina žena, nema djece, tješila me, a ja ne mogu da skopčam. Rekla sam vala, idemo sutra da vidimo dijete, kaže Paša hoćemo, a dženaza sutra bila. I sjedim, nema ga. Eto ga dolazi blatnjav, pitam ga gdje je bio? Kaže išao jednom jaranu na dženazu. Ali komšinica je došla, stisla hrabrosti i rekla. On nije mogao, a ni mala nije znala. Popijemo kafu kada ona meni kaže: ‘Dženana, da ti kažem nešto. Ti znaš da nemam djece, u tebe je Nermin poginuo’. Tada sam se onesvijestila”, prisjetila se.

Majka Dženana prisjetila kobnog 18. novembra 1994. godine kada su ona i njen sedmogodišnji sin Nermin pogođeni jednim metkom. Izgubila je nerođene dijete i Nermina. "Bilo je primirje. Noć prije sam ga okupala. Napunio je sedam godina…" pic.twitter.com/Wr39Nz8pXg

— TV N1 Sarajevo (@N1infoSA) November 18, 2021

“Niko da pokuca na vrata”

U narednim danima o njoj je brinula svekrva. Svaki 18.11. ni sama ne zna kako preživi. U razgovoru za N1 kaže da popije tablete i da mora dalje jer ima još djece. Najviše je boli što je u ovih 27 godina, niko nije obišao da pita kako je.

“Ovaj čovjek, Bog mu zdavlje i njegovim dao. On je jedini što mi pomogne i pošalje preko malog. S njim se dopisuje, ja ne znam jezike. (…) Lijepi Bajram, ramazani, niko nikada da pokuca na vrata da pita ‘Dženana kako si’. Koliko ima da je moj Nermin poginuo – niko, nikada”, kazala je Dženana.

Kćerka Dženita danas ima svoju porodicu i živi u Tuzli. Šok koji je tada doživjela nikada nije zaboravila.

Dženana nažalost za egzistenciju se bori tako što svaki dan izađe na ulicu i traži pomoć dobrih ljudi.

“Dobijem na malog. Platim režije i ja opet na ulicu. Šta da radim? Ako ne izađem šta ću jesti? Padalo, puhalo, ja moram”, kazala je Dženana.

Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad