Pamtiću taj petak 28. februar kada sam došla na posao na svoju redovnu radnu dužnost i kada su me u 13 časova pozvale kolege u tadašnjoj ustanovi i rekli da imaju suspektnu pacijentkinju na COVID-19 i moja je dužnost bila da je pregledam. Tada smo glavna sestra i ja pristupile pacijentu, uzele anamnezu, pregledali pacijenta indikovali hospitalizaciju. Sa tim pacijentom je neko trebao da ostane i krajnje je odgovorno bilo da se poštede svi oni koji ne moraju da budu tu i ja sam tada ostala 5 dana i 5 noći sa tom pacijentkinjom.

Bio je to početak dijela ljekarske karijere koji će nositi naziv COVID i koji je i početnim okolnostima najavio period odricanja i žrtve. Za Ljiljanu Salata je tih 5 dana i noći značilo prvo odvajanje od jednoipogodišnje bebe. Majka je sa svojom strepnjom ostala pred kapijom bolnice čekajući da doktorica u bolnici završi posao, koliko god to trajalo.

“O Luki je tada brinuo tata, baka i deka, a o pacijentima moramo da brinemo mi. To je jednostavno vaga na koju morate da stavite neke prioritete… Mi ovdje brinemo i o drugoj djeci i o mamama i o tatama, i o bakama i o dekama, i o supružnicima. Ja sam se za to školovala, vrijeme je da infektolozi daju svoj maksimum, i mislim da su na vrhuncu zadatka. Vrijeme koje ja nisam provela sa svojim djetetom u posljednjih godinu dana, Luka kad poraste vjerovatno će da shvati i da oprosti mami zašto nije bila tu svako veče”, priča ljekarka, te dodaje:

“Preteško je zaista, ja se sve nadam da će biti bolje. Ja bez hrane mogu, bez vode mogu, kad bih znala da će ovih 120 ljudi koji leže ovdje da će im biti bolje, ja bih ovdje ostala koliko god treba”.

Problem sa koronom, priča nam Ljiljana, taj je što ljekar članovima porodice može reći – pacijent je trenutno dobro, ali to ne mora da znači da za dva sata neće biti na mehaničkoj ventilaciji u intenzivnoj njezi. Ima i onih za koje nema ko da pita, kojima su zdravstveni radnici jedini iz čijeg pogleda i glasa crpe podršku.

“Pacijenti nas ne mogu prepoznati, mi napišemo naše ime i prezime na skafanderu ali nas pacijenti poznaju po glasu, i po pogledu. Ja sa svojim medicinskim tehničarima razgovaram i pogledom, nekada je dovoljno samo da se pogledamio i da nam stvari budu jasne”, otkriva dr. Salata.

“Ovo je naša omladina, podrška naša ogromna… teško je kada vam je prvo radno iskustvo COVID, onda se vi zaista baždarite na najtežu situaciju, odmah trčite maraton. Jedni drugima smo podrška, mnogo znači kada vas u toku smjene neko stisne za ruku i kaže možeš ti to, još malo da izdržimo pa idemo da pijemo vodu, čaj. Moj radni dan počinje u 7 sati, kažem prvo dobro jutro kolege, a onda pitam koliko je bilo prijema…

Meni lično je jako teško bilo, baš prije par dana kada mi je jedna gospođa koja je srednje teška forma bolesti rekla – doktorice, ja danas nisam posebno dobro… ne gušim se nemam temperaturu, ali danas je dženaza mojoj majci. Vi tu ne znam kako uopšte možete da odreagujete sem da stisnete ruku i zagrlite. Teško je kad vam majka kaže nemojte mom sinu da kažete da sam legla u bolnicu, a on je u intezivnoj njezi. Teško je kad je jedan član porodice u vašoj ustanovi, a drugi član na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite i kad vam kaže, je li znate kako je moja majka sestra, brat. Teško je kad vam pacijent kaže, znate, meni je preminuo brat prije 5 ili 6 dana, doktorice nemojte da i ja umrem, moja majka to neće preživjeti”, kaže dr. Salata.

Ljudi vas najozbiljnije shvate, priča nam doktorica Ljiljana, kada njihov član porodice dođe u trijažnu ambulantu, i kada neko koga oni poznaju ima tešku formu bolesti.

“Ja svaki put kad prođem kroz grad i vidim ljude bez maske razmišljam koliko kreveta imam na raspolaganju i da li će ti ljudi za 7 ili deset dana biti moji pacijenti… mi smo prepunjeni sa kapacitetom. Vi krevete možete kupiti, prostor možete naći, lijekove takođe možete kupiti ali te pacijente neko mora opslužiti, taj lijek neko mora aplikovati, taj rendgen neko mora snimiti, sa tim aparatima neko treba upravljati. Mi nismo toliko bogata zemlja da imamo toliko medicinskog kadra koji može da odgovori na takav zadatak. Ono čega sam se ja bojala je upravo ovo što se dešava posljednjih dana – kapaciteti se pune, ljudi su na izmaku snage, populacija je prezasićena pričom o koroni, a mi ne znamo koliko će ovo da traje”.

Jako je teško nekada da nađete venski put i sa jednim parom rukavica, a mi nosimo po tri, kaže nam. Jako je teško nekada i bez naočara da potrefite venski put, a ovdje imate i naočare i vizire. To sve otežava i zahtjeva duplu koncentraciju. Najveća nagrada je kada napiše otpusno pismo, kada pacijenta koji je bio jako težak slučaj otpusti kući, i kada na kontrolu dođe zdrav i zadovoljan.

“Ja sam imala koronu i nisam se bojala toliko za sebe koliko sam se bojala da taj dan nisam zarazila nekog drugog i bojala sam se za svoje članove porodice. Da li je to normalno stanje ne znam? Stisla sam zube i pomolila se Bogu i poslije 14 dana ponovo obukla skafander”, navodi ljekarka.

Dok odlazimo na posao, često nosimo sa sobom sliku ispruženih ruku male djece ili drugih članova porodice kojima smo potrebni, nikad sigurni da se neće dogoditi nešto zbog čega ćemo morati da ostanemo u duploj ili višednevnoj smjeni, ispričala nam je doktorica Ljiljana. Na odjeljenju nas COVID pacijentu za ruku stisnu u strahu od smrti. Nasuprot svima njima, nesvjesni ozbiljnosti situacije, oni su koji ljekarima i zdravstvenom sistemu, svojim ponašanjem, neodgovornošću i nečinjenjem – podmeću nogu.