U mjesecu Ramazanu, tradicionalno, širom Bosne i Hercegovine odjekuju pucnji topova. Uz kandilje na džamija, znak su kraja posta za taj dan. Mnoge od tih topova izradio je kovač, Dursum Halilović. Sa svojih sedamdeset godina, jedan je od rijetkih koji čuva zanat od izumiranja. Posjetili smo ga u njegovoj stoljećima staroj radnji u Bosanskoj Otoci. Ovo je njegova priča.

“Meni je 70 godina, a kao dijete sam počeo ovo da radim, uz oca sam počeo već kad sam imao desetak godina, radili smo sve poljoprivredne alatke, prikolice za traktore, radili smo nove, komplet sve, to je sve bilo ispravno, registrovano, prijavljeno uvijek bilo sve, radio vatrene mlinove. U ovih desetak posljednjih godina malo sam se konstruisao da radim ove topove ramazanske, tako da su mi oni bili prioritet sad”, priča Dursum Halilović.

Na pitanje da li je jedini koji radi topove, kaže “pa jesam, ja sam ih nekako izumio, proširio to, neko je počeo to malo da klima, ali ne ide to baš tako. Ja imam po Bosni svuda tih topova, imam ih po Crnoj Gori, po Sandžaku po Srbiji, u Makedoniju sam ih poslao, kod Ohrida u Kičevo, pucaju tamo, šalju mi snimke, traže odmah, daj nam još. Napravio sam malo veći broj, više od 80. Dobro je, ide, Ramazan kad je, kandilji kad se pale to je znak toga da narod prekine post, mrsi se, topovi su vratili neku tradiciju, jer su te prangije pucale uvijek, kada ni struje nije bilo, ni kandilja, da se čuje ezan, ali pucanj se čuje najviše, pet, šest, pa i desetak kilomatara zavisi od zraka.”

Prvi top je radio za Grad Bihać.

“Pucao je nekoliko godina u Centru, malo su ga pomjerili sad u stranu, previše je bučno, nekih pet, šest kilometara dalje niz Unu, na brdo, i sad to označava, čuje se. Top je uspio iz prvog pokušaja. Uvijek sam bio snalažljiv u poslu, bilo kojem, ja svašta radim, svašta, poljoprivredne alatke, mlin za kafu. Mora čovjek imati ljubav prema tome da ti budeš zagrijan znaš, e onda dolazi sve drugo, razmišljaš i o vremenu i o svemu, da bi mogao ostvariti nešto. Radio sam nekad malo oko auta, popravljao, vario, mijenjao podove, pragove. Ostao sam sam, djeca se razlišla, pa sam morao da krenem da se bavim ovim poslom što mogu sam raditi, već oko auta ne može”, objašnjava Halilović.

Narudžbe za topove mu, kaže Dursum, pristižu stalno.

“U četiri države se čuje pucanj moj. Vrlo se fino osjećam zbog toga, bilo na televiziji da ga čujem, bilo direktno, ja stanem kad je vakat ako sam negdje blizu topa, kasnim na iftar itd., stanem da se malo odmorim, da čujem pucanj, bez razlike u kojem gradu. Radio sam i nekoliko topova koji se čuju u Sarajevu. Ja radim metalne cijevi, ali obložim drvetom da to bude unikat, da to bude starina, a ne samo cijev stavi šuplju i pucaj u nebo, to nije to. Jasen, hrast, kvalitetno drvo, suho, nema jalovine, imam ja svoje prijatelje iz sušara dobijem, mora biti isključivo suho drvo, ispitano”, naveo je Halilović.

Od drugih poslova zavisi koliko dugo će se praviti jedan top.

“Jer radim i druge stvari, sjekire, motike, treba sve stići vremenski. Sada pošto traje Ramazan, za topovima je potraga, sad imam šest, sedam komada ugovorenih. Nema teorije do Bajrama to ispoštovati. Za jedan mi treba otprilike od 12 do 15 dana. Zavisi od drugih poslova. Moram ispoštovati i druge ljude kojima sam nešto obećao. Inače radim sve topove po jednoj mjeri, isključivo, nema u mene to onaj tamo, ovaj ovamo, tačno se mora moj znati, gdje god ga ko vidi da zna da je moj, a ovo što stave neke cijevi od metar i po, cirkus prave, nije to to. To treba biti rukotvorina a ne samo tvroničko nešto”, kaže on.

Prvo se napravi konstrukcija, elementi, nosači od drveta, pojašnjava Dursum.

“Onda idem na metal, grijem ga, savijam, postavljam. Meni ovo nije težak posao, meni nije. Ja to radim voljom, ja nisam ograničen vremenom, da kažem ja to moram sad sve do dva završiti, usporen sam inače kad radim ali nemam neko radno vrijeme, ne obraćam pažnju na to uopšte. Bitno je samo da uradim to kako treba. Ne samo zalijepi neka bude to tu i gotovo. Mi smo uvijek bili čuveni kovači, uvijek registrovani, otac, did, radilo se kvalitetno, bilo smo čuveni, radili smo fijakere, metalna kola, konjska, konjske saone, velike, svuda ima mojih radova”, govori Dursum, i dodaje:

“Radnja je stara oko dva stoljeća i ovaj čekić, to je pravio moj djed, njega niko ne smije iznijeti iz ove radnje, samo ja ga koristim, uzmi drugi koji hoćeš, samo ovaj nećeš. S njim radim, non stop mi je u ruci.”

Na pitanje ko će preuzeti radnju, Dursum odgovara: “mislim da od mene neće niko, ne, od mene neće niko. Ne znam ni ima li potrebe da djeca to rade, oni imaju sada bolje uslove, dođu, čujemo se, idem i ja, za sat i po eto te sjediš kod njega u Njemačkoj.”

Da obučava nekoga drugog da preuzme radnju, kaže, kod učenika nema pretjeranog interesa.

“Neće niko, ja bi to naučio tri čovjeka, mladića, nevezano za vjeru, da sve zna praviti i da kaže, dug mu najveći da kaže meni, sutra, prekosutra djede gdje si, kako si? Meni godinama škole šalju đake na praksu, budu tu po nekoliko dana, znam ja i kod mog oca ko je sve učio zanat, njegova obojica braće su bili kovači. Sad izumire, samo sam ja ostao ovdje. Da se mehanizujem nemam kome, imam osnovne stvari za rad”, navodi Dursum.

Može li se zaraditi od ovog posla, pitali smo.

“Može ko hoće da radi, ali ne možeš sad trošiti koliko hoćeš, može se zaraditi za život. Ja sam plaćao i socijalno i penziono. Danas imam i penziju. Nikad ništa nisam radio na crno. Zdravlje me, hvala Bogu dobro služi, još mogu raditi, sposoban sam, stalno imam nekog posla”, zaključuje kovač Halilović.