Zilhad Bajramović iz Donje Jablanice u noći katastrofe, prevladao je strahove, rizikujući svoj život, satima je spašavao komšije. Za N1 je ispričao sve o kobnoj noći.

“Uspjeli smo zajvaljući dragom Allahu. Moj sin je inače nemiran, budi se po nekoliko puta, ali tu veče je dao dragi Bog da on spava. Mi smo ga premjestili na sigurno i on je čitavu noć tu prespavao”.

A onda je krenula prava borba, priča Zilhad. Kaže da ga je žena probudila da kaže da vjetar puše, lomi sve, ali on nije vjerovao da je do te mjere opasno. No, ipak je u jednom trenutku ustao.

“Kako sam ustao, vidim već je potjeralo bilo od komšija tri auta. Idu na kuću, ali ispred kuće ima kao malo blage uzbrdice, tu ih je odbila voda i odnijela komšiji pred kuću. Za tim autima voda nosi balvane, kamenice, ne možeš sve ni vidjeti u tom trenutku”.

Već tada je neko pokucao na vrata. Kum Nedim i njegova supruga, ali kako je otvorio vrata, voda je i Zilhadu ušla u kuću.

“Ja im govorim gdje ste krenuli, kažu kod rođaka, da im pomognu, ali i njih je voda nosila, nekako su došli do nas, ja ne znam kako. Ja govorim, smirite se, polako, riješićemo nešto. Ne znam ni kakva je situacija vani. Pošto su u toj kući gdje smo mi živjele još dvije porodice, ja govorim ženi, odoh da vidim jesu oni živi dole, nekako ispod kuće proći da vidim jesu živi. Prošao sam nekako, kad sam došao, mi to zovemo guvno, ispod kuće, vidim vatreno špore vani, vidim unutra svašta nanijelo, sve je u kući polomljeno, vraćam se govorim njoj sigurno su mrtvi”.

Ali nešto mu nije dalo mira, kaže, i govorilo mu je da se vrati. Kada je krenuo opet, žena je plakala za njih i govorila “gdje ćeš, hoćeš da i ti pogineš, da i bez tebe ostanemo”.

“Ja govorim, ako mi je suđeno poginuću, ako nije, šta ću. Idem da vidim i gotovo. Isto kao neki crvi u tebi, ne daju ti mira. Prošao sam s druge strane kuće, vidim oni su već skoro do vrata u blatu, ali su živi. Kako sam zvao, čujem odaziva se. Živi su, hvala Bogu. Tu sam možda nekih sahatak vremena mada u tome ne znaš je li vrijeme prolazi ili ne prolazi. Čini mi se minuta je godina. Sklanjam grede, izvučem njih, pošto je kuća visočija, sklanjam ih na gornji dio kuće. Dok sam njih izvlačio čuju se i drugi ljudi, zovu upomoć. Čuješ jauke i sve. Komšija Emir Begović, žena mu i sin, i unuka je bila s njima, zovu da pređem tamo da im pomognem. Strah me jer vidim kolika je voda, ali hvala Allahu smogao sam snage, prešao sam tamo, tamo sam i vidio da je unuka s njima. Oni govore spasi nju, jer su ostali, kako im je novi dio kuće skroz odnoešen, ostali su možda u pola metra oni.”

Izvukao je kaže dijete, a onda je krenuo pomagati i ostalima. Sve ih je prebacio na sigruno. Onda je krenuo dalje.

“Ovdje komšija mi isto mu voda ušla u kući i nanosi svega, uđem pomognem mu da raskopa da ne ulazi toliko voda. Dolazi komšija Gera koji govori Zilho hajmo ići pomagati narodu. Hajde reko. Kome možemo pomoći, pomoći ćemo. Ako ima iko živ pomoći ćemo. Čuli smo Adila komšiju, ispod nas što je, zove i on upomoć, spustili smo se nekako do njih, izvukli smo ih, smjestili ih na sigurno. U tome Adilov brat govori ima neko ispod dole, čuje se gdje pomaže, nema toliko glasa da se dere ali se čuje. Kada sam prišao stao sam i rekao, možeš li ičim išta, ne mogu te ja ponijeti, jer ipak je to bila žena u osmom mjesecu trudnoće. Sačekali smo Geru. Pitamo je možeš li ti ikako nogama se oduprijeti malo da nam pomogneš, kaže ona, pokušat ću. Stavila nam je ruke na ramena, uzeli smo je ispod pasa, eto i njoj je Bog dao neku snagu da nam malo pripomogne dok smo je iznijeli i spasili je.”

Kaže da nije uspio o svojoj porodici ni da razmišlja, znao je da su na sigurnom, da ih je smjestio.

“Kad mi je sin ujutro ustao i pogledao kroz prozor, rekao je babo, babo, snijeg vani pao. Pitali ste me koliko je vremenski trajalo to sve, ja mislim da je trajalo godinu dana. Nikako da svane, kad god pogledam, jer sam ja telefonom svijetilio, nisam imao druge baterije, kad god pogledam, čini mi se da je bilo dva sata. Nakon svega, dole sam išao dva dana i nisam mogao više, daj Bože da smo svi izvukli žive glave a da je sve voda odnijela.”

Na kraju kaže, u Donju Jablanicu se neće vratiti nikad. Supruga bi možda i htjela, ali on i dijete više nikad. Ne možeš se, kaže vratiti, piti kafu, a znati da su prekoputa tebe umirale tvoje komšije.