Predsedniče, imamo strašne vesti iz Novog Sada! – uleteo je te noći SNS glasnik na Andrićev venac, zadihan ko Filipides, a predsednik je kažiprstom namestio naočare i uzdahnuo u svom prepoznatljivom stilu uzdaha: “Reci, glasniče!”

„Popijte čašu vode prvo“, kazao je glasnik.

„Ne pijem na dužnosti“, odgovorio je predsednik.

„Uh, teško je reći, ali… Skinuli su srpsku trobojku sa prostorija SNS-a u Novom Sadu“, uzviknuo je glasnik.

„Skinuli trobojku!!! Auh, sunce li ti žarko. Pa trobojka je srpska svetinja, trobojka je naša čast, trobojka je moj omiljeni plašt kada izigravam Supermena na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija… Moram hitno da odem tamo i spasavam trobojku, jer ko će da spasava trobojku, ako ne ja, glavni maneken srpske trobojke, a svima se tada u UN svideo moj autfit, od predstavnika Zambije do Zimbabvea i Papue, čak su me pitali koji modni kreator je u pitanju, a ja sam im rekao: ‘Modni kreator je Republika Srbija, a Republika Srbija to sam ja'“, uzviknuo je predsednik.

I onda je poslato cirkularno pismo svim naprednjačkim aktivistima koji žive u okolini da se okupe ispred prostorija SNS-a u Novom Sadu, da pomognu predsedniku da spasi srpsku trobojku, koja je, istina, već skinuta i odneta u nepoznatom pravcu.

Ali predsednik nije planirao da krene u poteru za otimačima trobojke, da ih ganja po Novom Sadu, predsednik je planirao samo da se pojavi na mestu gde je oteta trobojka i održi prigodan govor o trobojci koji su direktno prenosili TV Informer i TV Pink, u kome je pored ostalog istakao: “Našu srpsku trobojku uništavali su, sklanjali i skidali svi oni koji Srbiju nisu voleli. Večeras, u Novom Sadu, to rade ovi koji nam govore kako Srbiju vole više od nas, pristojnih građana ove zemlje. Srbiju i srpsku trobojku niko nije pobedio, pa neće ni oni“.

Bio je to potresan govor, toliko potresan da je u narodnoj epskoj poeziji odmah nastao pravac – posttrobojski ciklus, nastao posle čuvenog Boja za trobojku, gde se opisuju podvizi predsednika kada je čak iz Beograda dotrčao u Novi Sad da odbrani trobojku koja je već nestala u nepoznatom pravcu, zajedno sa nepoznatim otimačima izgubljene trobojke, koja je inače i okačena na prostorije Srpske napredne stranke da bi potencijalni demolatori tog hrama srpstva, časti i poštenja, bili optuženi za demoliranje trobojke, a ne za demoliranje izloga sa nacrtanim predsednikom u prirodnoj veličini.

Tako je nastala narodna epska pesma postrobojskog ciklusa “Boj za trobojku” koja ide ovako:

Mili bože čuda velikoga,

kad predsednik u Novi Sad stiže,

sav naprednjak na noge se diže,

digao se na noge lagane,

već je ponoć, skoro će da svane.

Svi dođoše ispred es-en-esa,

da dočekaju lika sa nebesa.

Kasno predsednik u Novi Sad stiže,

da l’ da se lega, ili da se diže,

al’ tad reče Aca, naša svetska faca:

“Za proteste baš me boli stojko,

evo mene, srpska trobojko.

Za proteste baš me stoli bojko,

spasiću te, draga trobojko”.

Tu naprednjak zaplakao svaki,

kad je Acu video na kvaki,

ushićena naprednjačka rulja,

merka pomno šta li Acu žulja”.

Pa zbori naprednjak,

gledajući Acu:

“Mili bože muda velikoga,

kad ga videh,

a meni milina,

od sve sreće potekla mi slina.

Potekla mi, ali nije Neša,

od silne sreće mi sleduje

zamena donjeg veša.

Uneredih gaće,

od velike sreće,

kada nam Aca reče

da trobojku niko pobediti neće.

Aca stoji na braniku trobojke,

Majko Srbijo vadi obe dojke,

da sisamo mleko Nemanjića,

i našega Karađorđa Vučića”.

A kada je otišao Aca,

sa branika trobojke,

naprednjaci otišli

da pojure sojke.

Jure sojke,

posle trobojke,

da nam Srbiju ne vode

svi iz kruga dvojke.

Aleksandre,

Vojvodina kliče,

svrni opet,

srpski predsedniče.

Da nam dođeš,

serdare i brate,

kupićemo novu

trobojku na rate.

Pa kad opet nagrne

Đilasova klika,

braniće te trobojko,

naš ponos i dika.

Mili, bože, velikoga čuda,

naš predsednik ima

ovoliiika m…

Naš predsednik ima,

ovoliikuuu čuku,

care Aco, care Aco,

ljubim te u ruku.

Trobojku smo branili junački,

narode naprednjački,

a sada braćo Srbi,

evo nas kod vas u pljački!”