Pokojni Đinđić je govorio: „Vi možete od akvarijuma napraviti riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe napraviti akvarijum”.

Da je video današnju srpsku opoziciju na okupu, Đinđić bi skoro sigurno rekao: “Vi možete od današnje srpske opozicije napraviti riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napraviti srpsku opoziciju”.

„Ko kaže da ne može?“, pitala bi srpska opozicija vazda izvežbana na sve moguće oblike sjedinjavanja, razjedinjavanja, udruživanja i razdruživanja, pa zašto ne bi pokušali da sednu u podloženi kazan, da tamo sami od sebe naprave riblju čorbu, kako bi potvrdili Đinđićevu tezu da od srpske opozicije može da se napravi riblja čorba.

Ali onda bi došao teži deo zadatka – riblja čorba napravljena od srpske opozicije morala bi da demantuje Đinđićevu tezu da od riblje čorbe ne može da se napravi srpska opozicija. Ali srpska opozicija ne bi bila srpska opozicija da ne ume i to: na podloženi kazan zalepili bi nalepnicu “Srpska opozicija” i tako dokazali da od riblje čorbe može da se napravi srpska opozicija. Nije baš neka opozicija, malo je skuvana i ljutkasta, ali s onom nalepnicom nema sumnje da je to srpska opozicija, bez obzira što je čak i Đinđić sumnjao da od riblje čorbe može da se napravi ova današnja srpska opozicija.

„Mi možemo skoro sve, ali najvažnije ne“, rekla bi srpska opozicija, koja stvarno može sve, jedino ne može ono zbog čega i postoje – da od Vučića naprave riblju čorbu, gulaš, kašu, bilo šta što bi opravdalo njihovo postojanje.

Što će reći – fali im dobar selektor. I to ne bilo koji, srpskoj opoziciji treba Svetislav Kari Pešić, čovek u koga nije verovao čak ni Svetislav Kari Pešić kada je ono uvatio da okuplja sve košarkaše koji mu nisu odmah otkazali.

Kada je ono pre dva meeca počela da se okuplja srpska košarkaška reprezentacija, naime, nema malera koji ga nije zadesio: prvo je otkazao Jokić, što je bila nacionalna tragedija.

„Možemo bez Jokića“, rekao je tada Pešić, hladnokrvno muljajući neku žvaku među zubima.

Potom je otkazao i Micić.

„Možemo bez Micića“, rekao je tada Pešić, nastavljajući da mulja onu žvaku među zubima.

Onda je otkazao i Kalinić.

„Možemo i bez Kalinića“, muljao je Pešić onu žvaku. Hladnokrvno.

Otkazao i Nedović.

„Možemo i bez Nedovića“, na tečnom piroćanskom pričao je Pešić, tečno žvaćući žvaku, valjda istu onu žvaku koju je žvakao i kada je otkazao Jokić, jer što bi rekli Piroćanci: „Žvaka može da se razvuče od prvog do prvog“.

Onda je Smailagića ujeo komarac sa virusom Zapadnog Nila na pecanju pa je i on otkazao.

„Možemo i bez Smailagića“, sa istom facom, istom žvakom, istom hladnokrvnošću, izjavio je Pešić.

Da mu je, negde pred polazaka u Manilu, neko javio da je otkazao i Svetislav Pešić, Svetislav Pešić bi praveći balon od one već skroz sažvakane žvake, garantovano izjavio: „Možemo i bez Pešića“.

Ta vrsta na trenutke hladnokrvnog optimizma jeste ono što fali srpskoj opoziciji.

Jer njima, kada recimo krenu na izbore, već na početku sve izgleda nemoguće i uvek računaju na najbemisleniji mogući način kojim će ga pobediti – to je ono kad kažu: „Ovaj režim će se srušiti sam od sebe!“.

Otkažu im sponzori kampanje jer se plaše osvete režima.

„Kako ćemo ovu kampanju da vodimo bez para? Vučić je u prednosti jer koristi sve državne resurse“, kukaju oni od prvog dana bez da žvaću žvaku jer im je otkazao i sponzor za žvake.

Ne zovu ih na RTS.

„Ovo nije ravnopravno. Vučića stalno zovu na RTS, a mi ne možemo da dopremo do javnog servisa“, nastave da kukaju.

Pljuju ih neki poluimbecili koji uređuju srpske tabloide.

„To nije fer kampanja, mi smo stalno na udaru lažnih vesti, izmišljenih afera“, kukanje srpske opozicije se nastavlja.

Naprednjaci potplaćuju svoje biračko stado dva meseca pred izbore uvaljujući im dve kile brašna i tri litre zejtina.

„Oni korumpiraju birače, ali mi ne možemo da im pariramo jer nemamo ni mi leba da jedemo“, već kukaju u širokom horu narikača.

„Vučić nas namerno svađa međusobno ubacujući svoje agente među nas“, kukaju oni koji misle da su u onom delu opozicije koju Vučić nije ubacio u opoziciju.

I tako to traje dok ih na kraju, međusobno posvađane, razjedinjene, razbacen po iracionalnim koalicijama, Vučić ne rasturi ko mače muškatle.

Cela nacija je to mislila i pre mesec i po dana, kada je Pešić počeo da žvaće onu žvaku koju je žvakao i u petak dok je srpska reperezentacija, kojoj je otkazao skoro ceo prvi tim, skoro sve velike zvezde, kojih je na kraju od mogućih 12 ostalo 11, pobedila Kanadu i ušla u finale Svetskog prvenstva u košarci.

Pešić je naime dokazao da i od riblje čorbe može da se napravi akvarijum.

Zato, majstore, spremaj se, kad osvojimo zlato, da selektuješ i treniraš mnogo manje talente od ovih koje si odveo u Manilu, može valjda i od njih nešto da se napravi.

Napred Srbija!

Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad