Najradosniji kršćanski praznik proslavili su i katolici u Gerontološkom centru u Sarajevu. Iako sami, bez porodica, raduju se prazniku, a dan su im uljepšali svečana trpeza i ukrašeno drvce.

Porodični praznik, bez porodice. Štićenici u gerontološkom centru u Sarajevu raduju se Božiću, premda o običajima pričaju uglavnom u prošlom vremenu.

“Moja mama je bila pravoslavka, a tata katolik, pa smo slavili kao djeca, ja i mlađi brat Karlo. Uvijek smo se uvlačili u slamu, a stariji brat i sestra, oni su to izbjegavali – bili ozbiljniji. A mi bili djeca. Slagali smo se, družili smo se”, kaže Marija Bađura, 86 godina.

U djetinjstvu između dva rata Božić bez darova ispod drvceta u šestočlanoj porodici.

“Jedna plata. Teže se živjelo. Došao i rat”.

Danas sa borom, ali bez porodice.

“Prijateljica mi je čestitala. Mi smo je zvali Lila, zaboravila smo joj ime. Znate kad naučite samo na jedno ime… Ona mi je ubacila pet maraka. Njih sam skroz potrošila, sve”, otkriva Bađura.

Nadu Paloš su posjetila djeca i unuci. Božiću se raduje uvijek, ali bez nostalgije za minulim danima.

“Kako bih ja to rekla, to je bilo malo drugačije, malo siromašnije. Bilo je malo više radosti, radosti kod djece. Neka očekivanja su bila malo, ne znam objasniti. Ja kad sam kod djece na ručku kažem vodite me ‘kući’ da odspavam. Ovo je moja kuća i ovo je moja zadnja stanica”, ističe Paloš.

Mijo Nujić pamti dane kada je njegov otac – kao glava poroduce – unosio slamu u kuću. Danas sam, ali zadovoljan:

“Slagao bih kad bih rekao da je bilo dobro. Ali smo bili zadovoljniji, daleko zadovoljniji od ovog sad. Ja obično kažem da smo razmaženi. Lažemo da nam je loše, a nije”.

U domu se trude uljepšati praznik. Nakon jutrošnje mise svečana trpeza. Štićenike smo pitali da na poseban dan podijele i posebnu životnu mudrost:

“Da se volimo svi. Da ne gledaju na vjere. Da ne bude taj nacionalizam”, poručuje Bađura.