Julijana Mojsilović, reporterka tada Associated Pressa, a danas N1 Srbija, izvještavala je iz Sarajeva tokom početka četverogodišnje opsade. Danas, na 30. godišnjicu, objavila je "dnevnik" iz perioda pod nazivom "Sarajevo, 6. april 1992, podne". Originalni tekst prenosimo u cijelosti.

Poslednji let iz Beograda za Sarajevo otkazan je “zbog magle” u glavnom gradu tadašnje jugoslovenska republike Bosne i Hercegovine 5. aprila uveče, ostavivši nekoliko novinara gotovo u ponoć da se snađu za prevoz i u Sarajevu budu do podneva 6. aprila za kada je zakazan veliki rudarski antiratni protest.

Izbora baš i nije bilo, te smo mojim kolima sa crnim P tablicama kao znak da je reč o američkom mediju AP, oko 5 ujutru krenuli nas nekoliko u avanturu o kojoj nismo ni sanjali, bez obzira na iskustvo izveštavanja iz prethodnih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj.

Prve barikade su bile srpske. Par sati pregovaranja, sopstvena odgovornost i, nekako, prođosmo.

Već blizu Sarajevo, bošnjačka straža. Mlađi čovek, u civilu, iznenađen što smo prošli, daje nam detaljno uputstvo kako da siđemo u grad. Polako, sa sva četiri migavca, u koloni (bilo je troje novinarskih kola) i „stavite TV ili press“ da se vidi.

Stižemo u Holiday Inn nešto pre podneva. Čudna situacija. Gosti odlaze, a kolega iz SAD koji se upravo odjavljuje, kaže: “Priča se da će biti napad na hotel. Nemojte da se prijavljujete.”

Koleginica iz BBC i ja se, ipak, prijavimo i smestimo u sobe.

Ubrzo se začuju pucnji. Sa prozora sobe vidim da ljudi koji su došli na protest gledaju u pravcu hotela i traže zaklon iza betonskih ograda, kontejnera…

Pokušavam da telefonom iz sobe pozovem koleginicu, ali je linija zauzeta. Izlazim u hodnik i osećam miris baruta. Jasno mi je da se puca iz hotela.

Silazim liftom u lobi i kad su se vrata otvorila, ugledam nekoliko puščanih cevi uperenih u mene. Uhvati me histeričan smeh i kažem – ja sam novinar.

Puste me da izađem, traže novinarsku iskaznicu.

“Koga ima još gore?” “Gde su teroristi?”

“Otkud znam. Koleginica iz BBC”.

“Zovi je da siđe. Ako je sama u liftu neka vrišti, ako nije neka čuti.”

U međuvremenu, na podu lobija vidim nekoliko ljudi u civilu, licima ka zemlji i rukama vezanim na leđima. “Teroristi,” kaže njihov čuvar, “uhvaćeni u hotelu sa oružjem”.

Napokon je sišla i koleginica iz BBC, ćuteći, uprkos upozorenju, i sa pancirom. Tražim telefon da se javim redakciji u Beogradu. Puštaju me iza pulta, kažu da se sagnem i dvojica, trojica momaka sa puškama stanu ispred pulta. Osećala sam se kao Barbara Volters u Vijetnamu.

Kažem kolegi u Beogradu: “Počeo rat.” Smeje se i kaže, “mene si našla da zezaš”. Jedan od glavnih momaka čuje kako ga ubeđujem da se ne šalim i ispali hitac iz tomsona u plafon. Kolega se uozbilji i sad već zapisuje šta mu govorim.

Koleginica iz BBC i ja sedimo u lobiju, smišljajući kuda sada. Prilaze nam dva momka i pitaju čiji je ono auto na parkingu (jedini još tamo) sa oznakom press. Kažem moj.

“Ajde, idemo odavde tim kolima.”

“Gde?”

“Gde je bezbednije,” kaže i traži ključeve da on vozi. Bunim se, ali kaže da je ceo grad pod blokadama i da ja ne bih znala kuda.

Jedan mi daje skupocenu hemijsku olovku. “Ovo ti je za auto. Meni ne treba,” kaže. Mislila sam da se šali. Nije se šalio.

Vozimo se do hotela “Beograd”. Momak koji vozi se na svakoj bošnjačkoj barikadi (srpske smo izbegavali) napola izvuče kroz prozor sve držeći volan i dovikne svoje ime. Ljudi sa barikada samo mahnu. Ni dan danas ne znam kojim smo to putem išli do hotela, ali je trajalo baš dugo. Sećam se kako sam slučajno ugledala minu (iskustvo od ranije) privezanu za klupu iz parka koja je preprečila put. Moj vozač ne vidi i krene da zaobiđe klupu. Viknem, mina, stani. On stane, pogleda u minu, pa u mene i pita “kako si znala?” “Nisam znala, videla sam.”

Stižemo u hotel “Beograd”. Koleginica i ja se prijavljujemo. Tražim ključeve od auta.

“Ne. Trebaju nama. Ne možemo peške u štab.”

“Ja sutra idem u Mostar, treba mi auto, daj mi ključeve, molim te.”

Valjda sam zvučala bezobrazno, te obojica pomeriše jakne u stranu i ugledah po dva pištolja. “Ajde, dobro,” kažem, gledajući u cevi.

Sutradan sam otišla do Holiday Inna i pitala onog glavnog što je pucao u plafon da li zna šta mi je sa autom. “Koji je?” Kažem. “A eno ga tamo kod hotela ‘Bristol’, malo se puca okolo, pa ti vidi šta ćeš”. Nisam ništa. Taj auto je završio neki dan kasnije na jednom od naselja Dobrinja, izrešetan.

Te noći, u hotelu “Beograd”, koleginica i ja upoznamo nekog Engleza koji se zatekao u Sarajevu, ne verujući, kao ni mnoge Sarajlije da će baš rat. Vodio je kazino, koliko se sećam. Pričamo i on kaže da je video s kim smo došle. Kaže nam ponešto o jednom od njih i nas dve se samo pogledasmo.

Malo kasnije, krenemo u sobe, a momak sa recepcije mi kaže – “onaj što ti je uzeo auto, dolazio malopre da pita gde si. Ja sam rekao da ne znam”. “Zašto,” pitam, “možda je hteo da mi vrati ključeve od kola!” Recepcioner me pogleda nekako sažaljivo. Shvatam poruku. “Čuvaj se noćas,” kaže mi.

Pita BBC koleginica šta mi je rekao. Kažem joj. „Ne računaj na mene, mnogo se plašim.“ Ok, dobro je znati, pomislim.

Odlazim u sobu. Jedan krevet stavljam na vrata. Na drugom više sedim nego što ležim. Ne spavam, ne mogu.

Sledećeg dana je već počelo ozbiljno granatiranje.

Danas, 30 godina i ceo taj rat kasnije, ređaju se slike, poneke, nažalost, ili na sreću, već blede.

Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad